Evropska unija (EU) suočava se sa značajnim izazovima u obezbeđivanju stabilnog snabdevanja kritičnim mineralima iz Afrike, iako ovaj kontinent poseduje oko 30% svetskih rezervi ovih resursa. Iako EU ulaže napore da diversifikuje izvore strateških minerala, situacija je složena zbog nekoliko faktora koji otežavaju evropskim kompanijama jače prisustvo u Africi, gde je konkurencija zemalja poput Kine, Japana, Južne Koreje i Sjedinjenih Američkih Država sve intenzivnija.
Jedna od ključnih prepreka su visoki troškovi usklađivanja sa strogim standardima društvene i ekološke odgovornosti (ESG) koje je postavila EU. Ove regulative povećavaju operativne troškove evropskih kompanija, čineći ih manje konkurentnim u poređenju sa drugim međunarodnim igračima, posebno kineskim kompanijama koje afričkim vladama nude povoljnije uslove. Osim toga, EU je kritikovana zbog nedovoljnih podsticaja koji bi motivisali evropski privatni sektor da ulaže u Afriku, ostavljajući mnoge kompanije bez potrebne finansijske podrške ili garancija za obezbeđivanje kritičnih minerala.
Kao rezultat toga, zemlje poput Demokratske Republike Kongo (DRK) i Namibije, bogate ključnim mineralima poput retkih zemalja i kobalta, privlače više ulaganja od zemalja van Evrope. Inicijative EU, poput projekta koridora Lobito, usmerene na unapređenje infrastrukture regiona i jačanje veza, još uvek nisu donele značajne investicije evropskih kompanija. Ova neravnoteža omogućila je novim igračima poput Južne Koreje, Japana, UAE i Saudijske Arabije da povećaju svoje prisustvo na afričkim tržištima kritičnih minerala.
Međutim, za EU se otvaraju nove mogućnosti. Na primer, belgijska kompanija Umicore potpisala je sporazume sa DRK-om za preradu germanijuma, kritičnog metala koji se uglavnom nabavlja iz Kine. Slično, Velika Britanija i Australija razvijaju projekte retkih zemalja u Angoli i Ugandi, što bi moglo osigurati deo snabdevanja Evrope na evropskom tlu. Ovi razvojni projekti mogli bi pružiti priliku evropskim kompanijama da se snažnije uključe u afrički lanac snabdevanja mineralima.
Kako bi podstakla veće učešće, stručnjaci predlažu da EU ponudi podsticaje poput garantovanih cena kako bi zaštitila investitore od tržišne nestabilnosti. Ove mere bi olakšale evropskim kompanijama da ulažu u ekstrakciju i preradu minerala u Africi, potencijalno donoseći korist i Evropi i Africi. Afrika, koja trenutno dobija ograničen deo vrednosti svojih mineralnih resursa, mogla bi ostvariti veći prihod ako se snažnije integriše u globalni lanac snabdevanja kritičnim mineralima.
U zaključku, iako EU ima izazove u konkurenciji za afričke kritične minerale, postoje prilike za razvoj uzajamno korisnog partnerstva sa kontinentom. Da bi iskoristila te prilike, EU mora prevazići prepreke konkurencije sa drugim međunarodnim igračima i obezbediti adekvatnu podršku evropskim kompanijama u njihovim naporima da osiguraju ove vitalne resurse.
