Ekonomska logika globalizacije rezultirala je preraspodelom globalnog bogatstva, ali je takođe dovela do prekomerne koncentracije lanaca snabdevanja u određenim geografskim područjima, kao što je slučaj sa lancima snabdevanja retkih zemalja (RE). Monopoli u lancu snabdevanja su vredni instrumenti za iskorišćavanje jednostrane zavisnosti međunarodne ekonomije u državi u cilju ostvarivanja svojih političkih i vojnih ciljeva. Prekomerna koncentracija lanca snabdevanja RE takođe je naoružana i korišćena i za benigni politički uticaj i za prinudnu političku polugu. RE su koncentrisane u određenim državama. Ovaj Brief se bavi problemom sprečavanja monopolizacije RE od strane bilo koje države za G20. RE nije samo pitanje kontrole kritičnog resursa,podjednako se bavi stvaranjem otpornih lanaca snabdevanja koji omogućavaju zajedničku korist za svet i koji su neophodni za agendu G20.
Problem monopola
Elementi retkih zemalja (REE) su 17 elemenata u periodičnoj tabeli, njena „najveća hemijski koherentna grupa“, koja pokazuje niz „elektronskih, magnetnih, optičkih i katalitičkih svojstava“. Tehnološki, da upotrebimo reči bivšeg zamenikaministra kineskog Ministarstva za zemljište i resurse, REE su „vitamini“ četvrte industrijske revolucije. Od magneta i baterija koje se koriste u vetrenjačama i električnim vozilima, preko oblaganja silicijumskih pločica koje se koriste za proizvodnju poluprovodničkih čipova i solarnih ćelija, do povećanja efikasnosti sijalica i precizno vođene municije, REE omogućavaju modernu tehnologiju. Njihov doprinos globalnoj ekonomiji je ogroman, sa preko 7 triliona dolara vrednih gotovih proizvoda visoke tehnologije za koje su potrebni REE.
Nesmetano, efikasno i održivo snabdevanje REE ključno je za ekonomski rast države, tehnološku transformaciju i nacionalnu bezbednost, ali je jednako ključno za rešavanje nekih od najhitnijih problema u svetu, kao što su klimatske promene i obnovljivi izvori energije. Prema prvoj impresiji, ovo ne bi trebalo da predstavlja značajnu zabrinutost. Za razliku od drugih sirovina, kao što je nafta, koje su uglavnom koncentrisane među zemljama OPEK-a, REE se nalaze u mineralnim nalazištima kao što su Bastnezit i Monazit, koji su relativno geografski više raspršeni.
Ipak, lanci snabdevanja REE su visoko geografski koncentrisani, uglavnom u Kini. Od rudnika do metala, Peking dominira u lancu snabdevanja REE. Kina je 2022. godine iskopala samo 70 procenata svetskih nalazišta obnovljivih izvora energije, što je pad u odnosu na više od 90 procenata u 2010. Ipak, preradila je više od 80 procenata RE u mešane okside i 90 procenata odvajanja oksida u metale. Ekstrakcija RE, prečišćavanje u okside i odvajanje u metale takođe zahtevaju ogromne količine semenskog kapitala i veoma veliko vreme obrta za nove rudnike, i prate ozbiljne opasnosti po životnu sredinu tokom rudarenja i prerade. Ove jedinstvene karakteristike lanaca snabdevanja REE čine ih podložnim monopolima, a ne tržišnoj konkurenciji.
Takva prekomerna koncentracija lanaca snabdevanja REE ostala je istaknuta briga za G20 od 2010. U oktobru 2010, tokom priprema za peti sastanak G20 u Seulu, velika, ali raznolika grupa preduzeća i korporativnih entiteta širom Amerike, Evrope i Azije apelovala je na najistaknutijoj svetskoj multilateralnoj grupi za rešavanje uskih grla u snabdevanju mineralima retkih zemalja.[8] Apel je usledio nakon izvoznog embarga koji je Kina uvela nakon krize sa Japanom na ostrvu Senkaku u septembru 2010. Peking je tada kontrolisao skoro 97 procenata svetske proizvodnje REE.
Monopol nad lancima snabdevanja REE je veoma problematičan iz nekoliko razloga. Prvo, ova prevelika zavisnost od jednog izvora REE ne sluti dobro za otpornost lanca snabdevanja. Prevelika koncentracija lanaca snabdevanja u određenim geografskim područjima bila je jedna od definišnihkarakteristika globalizacije nakon Hladnog rata, gde su države spremno pristajale na podelu rada i proizvodnje zasnovanu na ekonomskoj efikasnosti i u potrazi za ekonomskom međuzavisnošću. Spoljni šokovi poput pandemije COVID-19 su ogolili nisku otpornost tako prenatrpanih lanaca vrednosti.
Drugo, što je još važnije, ekonomska globalizacija se dogodila u senci ekstremne globalne vojne i ekonomske koncentracije moći, odnosno unipolarnosti SAD-a. Vašingtonski konsenzus je bio podržan liberalnom političkom transformacijom širom sveta, gde su države prihvatile „model orijentisan prema spolja“ naglašavajući „pristup globalnim tržištima, kapitalu i tehnologiji“ za koje su globalni lanci snabdevanja „dobro prilagođeni“. Kako objašnjava Etel Solingen, model je zahtevao domaću stabilnost, regionalnu saradnju i „minimiziranje, u najvećoj mogućoj meri, spoljnih geopolitičkih i geoekonomskihtenzija koje kompromituju te sinergije.“
