Evropska unija je nakon ruske invazije na Ukrajinu i energetskog šoka pojačala fokus na geopolitičku izloženost dobavnim lanacima. U tom kontekstu, pitanje nije samo dostupnost energije, već i način na koji procesi dekarbonizacije mogu stvoriti nove zavisnosti. Kritične sirovine (CRM) se razlikuju od fosilnih goriva po tome što se koriste u manjim količinama, ali su ključne kao ulaz u tačno određene proizvodne korake. Zato se rizik ne meri pre svega ukupnom vrednošću uvoza, već koncentracijom tržišta i mogućnošću da se trgovina koristi kao poluga.
Pre energije krize, EU je iz Rusije uvozila fosilna goriva u vrednosti od 120 milijardi evra, dok se vrednost uvoza pojedinih mineralnih sirovina kretala od oko 4 milijarde evra za paladijum do približno 5 miliona evra za berilijum. Takav raspon pokazuje da je ekonomski teret po pojedinačnom mineralu relativno mali, ali operativni značaj može biti velik zbog uskih grla u tehnologijama. Koncentracija je posebno osetljiva kada dobavljači ili prerađivači dominiraju određenim fazama lanca. U praksi, to znači da i manji prekidi ili restrikcije mogu imati disproporcionalan efekat na industrijske kapacitete.
Primer iz 2010. godine pokazao je kako politički pritisak može direktno pogoditi industrije oslonjene na retke zemlje. Kina je tada zabranila izvoz retkih zemalja u Japan kao deo kampanje povodom pritvaranja kineskih ribara u sporom području. Iako je Japan u tom trenutku uvozio oko 154 miliona dolara retkih zemalja, zabrana je mogla izazvati znatnu štetu sektorima koji su zavisili od tih materijala. U to vreme oko 98% eksploatacije retkih zemalja bilo je locirano u Kini, što joj je davalo praktično monopolsku poziciju.
U pogoršanju odnosa Kine i Sjedinjenih Američkih Država, CRM se ponovo pojavljuju kao potencijalna tačka spora i instrument pritiska. Navodi da je Kina razmatrala zabranu izvoza određenih minerala ka SAD ukazuju na to da bi tržišne restrikcije mogle postati deo šire geopolitičke taktike. Istovremeno, SAD su kroz američki Inflation Reduction Act isključile automobile koji koriste kineske minerale iz mogućnosti subvencija za električna vozila. Takav pristup menja tokove potražnje i može preusmeriti investicione odluke duž lanca vrednosti.
Izloženost EU ovim rizicima nije jednaka za sve minerale, već zavisi od toga gde se koncentracija javlja. Evropska komisija je identifikovala 34 sirovine kao kritične prema kriterijumima ekonomske važnosti i bezbednosti snabdevanja. Primena praga od 65% za koncentraciju tržišta ističe osam elemenata kao posebno problematične. Uvoz iz Kine prelazi taj prag za bizmut, kobaltnu rudu, magnezijum, mangan i stroncijum.
Koncentracija se pojavljuje i van Kine, što dodatno komplikuje upravljanje rizikom na nivou EU. Borati i feldspat dolaze iz Turske uz sličan nivo koncentracije, dok se berilijum oslanja na snabdevanje iz Sjedinjenih Američkih Država. Ovakva struktura trgovine znači da čak i kada jedna geografska ruta bude stabilna, druga može ostati ranjiva. Za industrije koje koriste te materijale, promena dobavljača često zahteva vreme i kvalifikaciju novih izvora.
Procena ukupne izloženosti EU ne može se svesti samo na eksploataciju ruda, jer najveća koncentracija često nastaje kasnije u lancu. Lanci snabdevanja za električna vozila i solarne fotonaponske panele pokazuju dominaciju Kine ne samo u rafinaciji i preradi već i u proizvodnji međuproizvoda i finalnih dobara. To ima posledice na to kako EU indirektno zavisi od određenih geografskih čvorišta čak i kada rudna ležišta nisu koncentrisana u jednoj zemlji.
Za kobalt i litijum, dva minerala ključna za vrednosni lanac električnih vozila, resursi su relativno rasprostranjeni. Potencijalno minabilni resursi litijuma su raznovrsni, uz većinu ležišta u Južnoj Americi, dok se aktuelna eksploatacija odvija uglavnom u Australiji i Čileu. Ipak, 94% australijske proizvodnje litijumskih minerala ide Kini radi rafinacije. Kod kobalta situacija je slična po efektu: Demokratska Republika Kongo obezbeđuje 75% rudarske proizvodnje kobalta i izvozi 99% kobalta Kini.
Dodatno opterećenje dolazi iz položaja Kine kao kupca sirovina i proizvođača rafinisanih metala. Kina uvozi 67% svetske ponude rude mangana i izvozi 70% svetski rafinisanog mangana. Kada rafinerije postanu neophodne posredničke tačke na tržištu, monopolna moć raste kroz kontrolu ulaza (neprerađene rude) i izlaza (rafinisani metali). To povećava rizik od cenovnih šokova i poremećaja dostupnosti.
EU najveći deo izloženosti CRM-u ostvaruje kroz uvoz gotovih ili polugotovih proizvoda koji sadrže te materijale. Godine 2021. vrednost trajnih magneta koje je EU uvozila bila je 12 puta veća od ukupne vrednosti svih vrsta retkih zemalja koje su istovremeno uvezene. Vrednost uvezenih solarnih panela bila je 13 puta veća od vrednosti uvoza silicijuma, dok je vrednost baterija s litijumom bila 75 puta veća od vrednosti samog litijuma koji se uvozi. Ovaj jaz ukazuje da dodata vrednost raste dalje niz lanac, a domaća proizvodnja nije dovoljna da pokrije potražnju.
U solarnom segmentu domaće pokrivanje potražnje posebno je ograničeno: oko 10% potražnje EU za solarnim panelima dolazi iz domaće proizvodnje. Šablon čistotehnološke proizvodnje prati globalne lance vrednosti gde se niže faze proizvodnje često prebacuju na ekonomije sa nižim troškovima rada. Pošto su rane faze koje neposredno uključuju CRM obično niže dodate vrednosti, CRM ulazi na jedinstveno tržište već ugrađen u proizvode ili komponente. Zbog toga koncentracija rudarstva ili rafinacije ostaje relevantna čak i kada se posmatra indirektan tok kroz finalne proizvode.
Rast potražnje za čistom tehnologijom istovremeno povećava potrebu za novim kapacitetima i pojačava uticaj koncentracije tržišta. Prelaz na zelenu ekonomiju zahteva značajna ulaganja u novu proizvodnju kapaciteta za tehnologije niskih emisija i povezane minerale. Kako industrija automobila prelazi na električnu proizvodnju, evropska potražnja za materijalima za baterije trebalo bi da raste znatno brže nego ranije planirano. Uvođenje električnih vozila povećava tražnju EU za kobaltom dvostruko i litijumom šestostruko.
Da bi se ispunile te projekcije potražnje, potrebna su masovna ulaganja u rudarstvo tih minerala. Međutim, postoji rizik da investicije budu vezane za političko usklađivanje ili uslove pristupa resursima koji mogu jačati monopsonsku moć kupaca sa dominantnim položajem na tržištu. Takva dinamika mogla bi produbiti koncentraciju i smanjiti otpornost CRM tržišta na poremećaje. Istovremeno, otvaranje novih kapaciteta može doprineti diverzifikaciji ako se paralelno razvija prerada.
Diverzifikacija kapaciteta eksploatacije retkih zemalja nakon kineske zabrane izvoza 2010. godine pokazuje koliko tržišta mogu da se menjaju pod pritiskom restrikcija. Proizvodnja retkih zemalja udvostručena je od tada, pri čemu je rast uglavnom van Kine. Udeo Kine u rudarskoj proizvodnji pao je sa 98% iz 2010. godine na 66% do 2022. godine. Ipak, Kina ostaje dominantna u narednim fazama: rafinacioni kapaciteti su locirani pretežno u Kini (87%), a Evropa uvozi 83% trajnih magneta iz Kine.
Sličan obrazac nije univerzalan za sve minerale niti statičan kroz vreme, što otežava planiranje lanaca snabdevanja bez detaljne analize po elementu. Investicije koje ciljaju rafinisanje litijuma u Australiji umesto izvoza sirovog materijala ka Kini predstavljaju primer pokušaja pomeranja vrednosnog lanca bliže izvorištu potrošnje ili barem bliže regionu izvora ruda. Kod aluminijuma i bakra vidljiva je šira struktura dobavljača: EU uvozi aluminijum iz najmanje 18 zemalja, pri čemu Norveška predstavlja 16% ukupnog obima; bakar-ruda stiže iz oko 12 zemalja uz Brazil kao najvećeg dobavljača sa 22%. Kod rafinisanog bakra EU dobija isporuke iz 15 zemalja, a Rusija čini 18% tog obima.
Šira baza proizvođača kod nekih metala znači da su rizici lokalnih šokova ili pokušaja geopolitičkog ucjenjivanja manji nego kod CRM kategorije gde dominiraju pojedini čvorovi lanca vrednosti. Za razliku od toga, CRM tržišta ostaju dinamična jer investicije mogu brzo promeniti raspodelu kapaciteta između rudarstva, rafinacije i proizvodnje komponenti poput magneta ili katoda/baterijskih materijala. U takvom okruženju regulatorni okvir postaje važan jer utiče na brzinu izdavanja dozvola i na način praćenja tokova sirovina kroz lance snabdevanja.
Na nivou EU odgovor izazovima CRM tržišta oblikovan je kroz predlog Critical Raw Materials Act (CRM Act) koji je objavila Evropska komisija. Predlog ima cilj povećanje domaće proizvodnje rudarstva, rafinacije i reciklaže uz dopunu kroz sporazume o slobodnoj trgovini sa poglavljima o CRM-u (FTAs). Postavljeni ciljevi uključuju pokrivanje 10% domaće potrošnje kroz domaće rudarenje, 40% kroz domaću rafinaciju i 15% kroz reciklažu. Da bi se ubrzali projekti relevantni za industriju, predlog uvodi zajednički rok unutar EU za izdavanje dozvola.
CRM Act takođe predviđa mehanizme praćenja lanaca snabdevanja, formiranje strateških zaliha i poboljšanje reciklabilnosti kritičnih sirovina. Geološka istraživanja trebalo bi da identifikuju sadržaj CRM-a u otpadu kako bi se otvorile mogućnosti rudarenja ili reciklaže unutar EU okvira resursa otpada kao sekundarne sirovinske baze. Predložene mere reciklaže i prikupljanja informacija imaju operativni značaj jer utiču na dostupnost sekundarnih tokova materijala tokom vremena.
Ipak, strategija supstitucije uvoza koju akt nastoji da postigne ne rešava automatski dublji problem indirektne izloženosti EU uskim grlima globalnih lanaca snabdevanja putem ugrađenih tokova proizvoda. To posebno važi kada najveći deo prerade ili kritične komponente ostaje koncentrisan van Evrope ili zavisi od nekoliko geografskih tačaka moći kupovine/rafinerije. Zbog toga međunarodne mere dobijaju centralnu težinu jer domaća regulativa sama po sebi ne može premostiti globalnu koncentraciju prerade.
FTAs sa državama poput Čilea i Australije pružaju konkretnije politike koje mogu uključivati pristup tržištu za ulaganja EU kompanija duž lanca vrednosti CRM-a. Takvi aranžmani takođe mogu smanjiti rizik vraćanja restriktivnim merama izvoza koje su ranije uvedene drugde; kao primer navodi se indonezijska zabrana izvoza nikla uvedena tokom 2020. godine koja je uticala na globalne tokove tog metala prema tržištima koja ga koriste kao ulaznu sirovinu za baterijske hemije ili druge industrijske primene.
Ipak, trgovinska politika ima ograničen domet kada su carinske stope već niske za CRM kategoriju koja ulazi pod režime niskih tarifa prema partnerima EU-a. Trećina tarifa na bazne metale već je postavljena na nulu, a prosečna stopa carine iznosi samo 3,6%. U takvim uslovima teško je očekivati da dodatno spuštanje tarifa samo po sebi dovede do diverzifikacije izvora prerade ili do promene strukture koncentracije dobavljača.
Zbog tih ograničenja glavni instrumenti politike EU trebalo bi da budu ulaganja preko Global Gateway mehanizma (strana investiciona politika EU) i kreditiranje izvoza radi olakšavanja privatnih ulaganja van Unije. Komisijska strategija CRM-a pominje ove alate kao deo šireg odgovora na problem otpornosti lanaca snabdevanja koji ne može biti rešen isključivo domaćim merama rudarstva ili rafinacije unutar granica EU-a. Ključni fokus treba da bude infrastruktura i projekti koji diverzifikuju ne samo rudarske izvore nego posebno rafinisanje kritičnih sirovina van EU.
Primena ovakvog pristupa zahteva ozbiljna finansijska sredstva ne samo institucija EU već i nacionalnih vlada država članica kako bi projekti imali kontinuitet kroz faze razvoja kapaciteta do operativnog rada postrojenja. Međunarodna saradnja sa partnerima istomišljenika dodatno raspoređuje teret ulaganja jer razvoj prerade obično zahteva duge rokove povrata investicija i složenu koordinaciju dozvola te tehničku pripremu lanca snabdevanja ulaznim sirovinama.
Spoljašnja komercijalna politika teže se implementira efikasno nego industrijska politika unutar zemlje jer deluje manje direktno na realne odluke o lokaciji postrojenja ili tehnološkom izboru procesa prerade. Ipak, dualni izazov ostaje isti: potrebno je dovesti mnogo veće količine CRM-a na tržište kako bi podržao prelaz ka tehnologijama niskih emisija uz istovremeno rešavanje nedostatka otpornosti globalnih robnih tržišta koja mogu biti podložna restrikcijama ili šokovima ponude.
U tom okviru naglasak treba staviti na stvaranje okruženja koje podržava diverzifikovane lance snabdevanja prema domaćem tržištu EU-a kao krajnjoj destinaciji potrošnje proizvoda koji sadrže kritične materijale. Pošto sve ekonomije uključene u dekarbonizacioni put suočavaju sličan investicioni izazov povezivanja rudarstva s preradom i finalnom proizvodnjom komponenti, cilj postaje razvoj likvidnijih globalnih robnih tržišta sa raznovrsnijim akterima duž lanca vrednosti.
