Geopolitički rizici u ključnim lancima snabdevanja Evropske unije (EU) došli su do izražaja nakon rata Rusije protiv Ukrajine, uz dodatno pojačanje pritiska tokom energetske krize koja je usledila nakon 24. februara 2022. godine. Kritične sirovine (CRMs) postale su strateški faktor za širok spektar tehnologija, od industrije zasnovane na net-zero ciljevima do digitalizacije, zdravstva, odbrane i svemirskih programa. U takvom kontekstu, pristup sirovinama više nije samo pitanje troškova, već i pitanja kontinuiteta proizvodnje i otpornosti industrijskih lanaca.
Evropska komisija procenjuje dostupnost sirovina u EU još od 2008. godine kroz Evropsku inicijativu za sirovine, ali je tempo političkih odluka ubrzan kada je zavisnost od uvoza postala posebno vidljiva. Predloženi pravni okvir trebalo je da odgovori na strukturalnu problematiku u kojoj se veliki deo kritičnih materijala nabavlja iz jedne zemlje ili iz vrlo ograničenog broja izvora. Kritičnost CRMs nije prvenstveno vezana za njihovu geološku retkost, već za strateški značaj za ključne sektore EU ekonomije, visoku zavisnost od uvoza i koncentraciju dobavljača.
U martu 2023. godine usvojen je Akt o kritičnim sirovinama EU (Critical Raw Materials Act), sa ciljem da se obezbedi sigurno i održivo snabdevanje. Plan je usmeren na to da EU do 2030. godine ispuni klimatske i digitalne ciljeve kroz stabilnije lance vrednosti. Poseban naglasak stavljen je na diverzifikaciju uvoza i smanjenje rizika koji nastaju zbog prekomerne koncentracije dobavljača.
Rast globalne potražnje dodatno pojačava važnost ovog regulatornog okvira, jer zemlje nastoje da ubrzaju dekarbonizaciju i digitalizaciju. Potrošnja CRMs očekuje se da nastavi da raste, dok se navodi da će potražnja EU za rudama retkih zemnih metala porasti šest puta do 2030. godine i sedam puta do 2050. godine. U tom scenariju oslanjanje na uvoz iz jedne ili nekoliko država postaje ne samo očigledan problem, već i nepovoljan bezbednosno-ekonomski rizik.
Akt o kritičnim sirovinama predviđa proširenje mreže strateških partnerstava i uspostavljanje sigurnih i robustnih lanaca snabdevanja. Time se nastoji da se smanji verovatnoća prekida isporuka i da se poboljša ekonomska otpornost EU industrije. Razmatranje koncentracionih rizika posebno je relevantno jer CRMs mogu postati instrument političkog pritiska kada dobavljači imaju dominantnu poziciju.
Primeri iz prakse pokazuju kako dominacija u pojedinim kategorijama kritičnih minerala može biti iskorišćena za ostvarivanje političko-ekonomskog uticaja. Godine 2010. Kina je obustavila izvoz retkih zemalja ka Japanu kao odgovor na zadržavanje kineskih ribara koji su delovali u sporom području voda. U novijem periodu, američko-kineska strateška konkurencija ponovo je ukazala na mogućnost da CRMs budu korišćene kao sredstvo prinude, uključujući navode o razmatranju ograničenja izvoza radi ciljanja delova američke odbrambene industrije.
EU je identifikovala listu od 34 kritične sirovine za 2023. godinu, pri čemu se navodi da je osam kategorija problematično zbog prekoračenja maksimalnog nivoa koncentracije od 65% koji se povezuje sa Aktom o CRMs EU. Kina prema tim podacima prelazi prag za bismut, kobaltovu rudu, magnezijum, mangan i stroncijum. Turska prema istim kriterijumima prelazi prag za borate i feldspat, dok su Sjedinjene Američke Države navedene kao izvor koncentracije za berilijum.
Rizici nisu ograničeni samo na fazu eksploatacije ruda, već se prenose kroz rafiniranje i preradu kritičnih materijala. U tekstu se navodi da postoji dokaz o kineskoj dominaciji u procesiranju CRMs, uz manji stepen prisustva drugih država poput Čilea, Demokratske Republike Kongo (DRC) i drugih BRICS zemalja. Za industrijske planove to znači da čak i kada bi sirovina bila dostupna na nivou rudarstva, kapaciteti prerade mogu ostati usko grlo.
Akt o kritičnim sirovinama EU posvećuje značajnu pažnju rudarstvu i rafiniranju unutar Evrope, ali se istovremeno ukazuje na spoljne faktore koji mogu otežati ostvarenje tih ciljeva. Geostrateške alijanse mogle bi se umnožavati ili jačati u fragmentisanom i polarizovanom međunarodnom okruženju, što bi generisalo dodatne rizike snabdevanja koji ne bi nestali samim oslanjanjem na domaću proizvodnju i preradu CRMs u EU. U takvom okviru pominje se mogućnost formiranja organizacije izvoznika minerala kroz model „OMEC“, potencijalno kao kartel.
U scenariju koji tekst razmatra, postojanje OMEC-a moglo bi otvoriti prostor za manipulaciju cenama, poremećaje u isporukama i ograničenja međunarodne trgovine. To bi ponovo povećalo rizik za zemlje koje su izrazito zavisne od uvoza CRMs, uključujući EU kao celinu. Regulativa koja cilja domaće kapacitete stoga se suočava sa potrebom upravljanja indirektnim efektima koji nastaju van granica Unije.
Uprkos tome što je predlaganje Akta predstavljeno kao prvi korak ka sistemskim rešenjima u oblasti sirovina, naglašava se potreba da fokus ne bude isključivo unutrašnji pristup. Umesto toga, razmatra se uspostavljanje međunarodnih mera koje bi adresirale indirektnu izloženost ograničenjima CRMs duž celog lanca snabdevanja: od ekstrakcije preko prerade do rafiniranja i potom do finalnih proizvoda poput magneta korišćenih u električnim vozilima. Takva struktura lanca znači da regulatorni efekat zavisi od sposobnosti koordinacije više karika vrednosti.
Diverzifikacija izvora snabdevanja prema „pouzdanim“ državama predstavlja centralni element upravljanja rizikom koncentracije koji proizlazi iz dominacije pojedinih dobavljača. Kao jedan od instrumenata politike EU pominje se Global Gateway mehanizam kroz koji bi bilo moguće podsticati ulaganja u infrastrukturu i projekte koji razgrađuju oslanjanje na ograničen broj rudarskih izvora. U tekstu se takođe navodi prioritet međunarodne saradnje sa istomišljenim zemljama jer je pitanje CRMs globalno strukturisano.
Za region jugoistočne Evrope to znači da regulatorna kretanja EU direktno utiču na okvir planiranja nabavki, prerade i industrijske kompatibilnosti sa evropskim tržištima kritičnih materijala. Koncentracija dobavljača mereno pragom od 65% za pojedine CRMs kategorije ukazuje na to koliko su operativni rizici povezani sa geografski uskim tokovima snabdevanja. Istovremeno, dominacija određenih država u rafiniranju dodatno određuje tempo prilagođavanja industrijskih lanaca vrednosti.
U tom smislu Akt o kritičnim sirovinama ostaje regulatorni okvir čiji će efekti zavisiti od sposobnosti upravljanja rizicima koncentracije kroz partnerstva duž lanca vrednosti i kroz koordinaciju kapaciteta prerade i rafiniranja. Pomenuti primeri političkih ograničenja izvoza retkih zemalja pokazuju da CRMs mogu brzo postati instrument spoljnopolitičkog pritiska kada postoji dominantna pozicija dobavljača. Istovremeno, razmatrana mogućnost formiranja kartelskih struktura među izvoznicima naglašava važnost stabilnosti tržišta kao faktora industrijske sigurnosti snabdevanja.
