Evropska strategija za litijum prelazi iz faze planiranja u konkretne projekte, formirajući povezani industrijski sistem koji se proteže od Finske do Francuske i Velike Britanije. Ovaj koridor za snabdevanje litijumom povezuje vađenje, preradu i proizvodnju baterija, što predstavlja značajan korak u obezbeđivanju kritičnih sirovina potrebnih za energetsku tranziciju, posebno za električna vozila i sisteme skladištenja energije.
Na severnom kraju ovog koridora, projekat Keliber u Finskoj, koji vodi kompanija Sibanye Stillwater, postaje jedan od najnaprednijih projekata za proizvodnju litijuma u Evropi. Otvoreni kop Syväjärvi je prešao iz faze izvodljivosti u fazu realizacije, što označava važnu promenu ka proizvodnji u evropskom sektoru litijuma. Očekuje se da će Keliber godišnje proizvoditi oko 140.000 tona koncentrata spodumena.
Iako se ovaj projekat svrstava među srednje velike projekte na globalnom nivou, njegova strateška vrednost leži u njegovoj geografskoj poziciji i potencijalu integracije unutar evropskog ekosistema baterija. Međutim, troškovi vađenja litijuma u Evropi su visoki zbog većih troškova rada i strožih ekoloških regulativa. Troškovi kapitala za projekte tvrdog stena kreću se između 400 i 700 miliona evra, uz dodatnih 300 do 500 miliona evra potrebnih za postrojenja za konverziju litijum-hidroksida.
Na jugozapadu, projekat Emili u centralnoj Francuskoj, koji razvija kompanija Imerys, predstavlja politički značajnu inicijativu unutar Evropske unije. Kada bude potpuno operativan, Emili će podržati proizvodnju litijuma koja odgovara baterijama za otprilike 700.000 električnih vozila godišnje. Ovaj projekat je deo šire strategije reindustrializacije Francuske koja je usmerena na jačanje domaćih lanaca snabdevanja sirovinama.
U Velikoj Britaniji, kompanija Cornish Lithium predstavlja važnu fazu prelaska sa vađenja na tehnologiju prerade i rafinacije litijuma. Njihova uspešna proizvodnja litijum-hidroksida van laboratorijskih uslova označava važan korak ka izgradnji domaće kapaciteta za preradu unutar Evrope. Ova sposobnost smanjuje zavisnost od dominantnih centara rafinacije u Aziji.
U skladu sa ambicioznim ciljevima Evropskog zakona o kritičnim sirovinama, koji postavlja jasne ciljeve za domaću nezavisnost resursa – 10% godišnje potrošnje treba da se ekstrahuje unutar Evrope, 40% treba da se prerađuje lokalno i 15% da se reciklira do 2030. godine – ovi projekti su sve više usklađeni sa regulativama EU.
U poslednjih nekoliko godina tržišta litijuma su pretrpela ekstremnu volatilnost cena, što direktno utiče na održivost projekata. Procene unutrašnje stope povrata (IRR) za srednje velike projekte variraju između 8% i 18%, zavisno od pretpostavki o cenama. U tom kontekstu, dugoročni ugovori o otkupu sa proizvođačima automobila postaju ključni za obezbeđivanje finansiranja projekata.
Uloga proizvođača automobila se menja; oni više nisu pasivni kupci sirovina već aktivno investiraju u sigurnost snabdevanja litijumom kroz ugovore o otkupu i ponekad preuzimanje vlasničkih udela u projektima. Ova integracija između vađenja, prerade i proizvodnje postaje ključna karakteristika evropske industrijske strategije.
Projekti litijuma širom Finske, Francuske i Velike Britanije predstavljaju osnovu kontinentalnog industrijskog sistema koji podržava ciljeve elektrifikacije Evrope. Iako rizici od izvršenja ostaju prisutni – od kašnjenja sa dozvolama do volatilnosti cena – dugoročna orijentacija je jasna: Evropa gradi vertikalno integrisan lanac snabdevanja litijumom i niklom kako bi podržala svoju energetsku tranziciju i smanjila zavisnost od spoljnih dobavljača.
