Evropa se suočava sa izazovima prelaska na niskougljeničnu ekonomiju, pri čemu je litijum postao ključni materijal za električne automobile (EV), skladištenje energije i prenosive elektronike. Kako se proces elektrifikacije ubrzava, osiguranje stabilnog lanca snabdevanja litijumom postalo je prioritet za industriju.
Godinama je Evropa zavisila od azijskih kapaciteta za rafinaciju, posebno u Kini, kako bi konvertovala litijumske koncentrate u hemijske proizvode potrebne za baterije. Iako su resursi litijuma dostupni globalno, visoko vredna faza hemijske obrade ostala je geografski koncentrisana izvan Evrope. Ova neravnoteža je otkrila strukturnu ranjivost: čak i uz pristup sirovinama, Evropa nije imala kontrolu nad srednjim segmentom lanca snabdevanja.
U odgovoru na ovu situaciju, evropske vlade i lideri industrije ulažu milijarde u domaću infrastrukturu za rafinaciju litijuma. Cilj je lokalizovati proizvodnju litijum-hidroksida, ključnog jedinjenja za visokoperformantne EV baterije.
Jedan od najnaprednijih projekata je rafinerija litijuma Keliber u Finskoj, koju podržava kompanija Sibanye-Stillwater. Sa procenjenim ulaganjem od 500 do 600 miliona evra, fabrika će godišnje proizvoditi oko 15.000 tona litijum-hidroksida. Ono što izdvaja Keliber jeste njegov vertikalno integrisani model; litijumska ruda iz regije Ostrobotnija biće obrađena lokalno, stvarajući potpuno transparentan i regionalno zatvoren lanac snabdevanja.
Nemačka takođe preuzima drugačiji tehnološki put kroz projekat Vulcan Energy u gornjoj dolini Rajne. Sa investicijom od 1,5 milijardi evra, projekat ima za cilj da proizvede 24.000 tona litijum-hidroksida godišnje koristeći ekstrakciju geotermalne slane vode. Ova metoda kombinuje direktnu ekstrakciju litijuma sa obnovljivom geotermalnom energijom, značajno smanjujući emisije ugljen-dioksida u poređenju sa konvencionalnim rudarenjem.
Južna Evropa takođe postaje važan igrač. Portugalija razvija klaster Barroso koji uključuje komponente rudarenja i rafinacije sa planiranim investicijama od 500 do 700 miliona evra kako bi se uspostavio regionalni centar za obradu litijuma sposoban da snabdeva proizvođače baterija širom Evrope.
Potražnja za litijumom raste zbog širenja gigafabrika baterija u Nemačkoj, Švedskoj, Poljskoj i Francuskoj. Prognoze industrije sugerišu da bi potražnja za EV baterijama mogla premašiti 300.000 tona litijum-hidroksida godišnje do kraja decenije. Osim mobilnosti, potražnja se takođe povećava zbog integracije obnovljivih izvora energije.
Evropski donosioci odluka sve više prioritizuju niskougljeničnu proizvodnju i etičko snabdevanje materijalima. Domaća rafinacija omogućava veću kontrolu nad ovim faktorima, pružajući evropskim proizvođačima konkurentsku prednost na tržištu koje se sve više definiše održivošću.
Iako se suočavaju s izazovima kao što su lokalni otpori zbog ekoloških briga, evropski projekti nastavljaju da se razvijaju prema cilju izgradnje sveobuhvatnog lanca vrednosti litijuma — od ekstrakcije i rafinacije do proizvodnje baterija i reciklaže.
Do ranih 2030-ih, mreža rafinerija litijuma u Evropi mogla bi snabdevati značajan deo industrije baterija na kontinentu. Ulaganje u rafinaciju predstavlja odlučujući pomak ka industrijskoj suverenosti koja će oblikovati budućnost evropskog tržišta električnih vozila i šire energetske tranzicije.
