Evropska strategija za kritične sirovine ulazi u fazu u kojoj se prioritet pomera sa otkrivanja resursa ka izgradnji industrijskih kapaciteta za preradu. U praksi, vrednost se sve više vezuje za „midstream” segment: hemijske i metalurške procese koji pretvaraju rude, industrijske ostatke i reciklirane materijale u proizvode pogodne za baterije. Ovaj pomak je odgovor na dugogodišnju neravnotežu u kojoj je rafiniranje i proizvodnja baterijskih hemikalija velikim delom zavisila od spoljašnjih čvorišta, posebno u Aziji.
U okviru Critical Raw Materials strategije, Evropska unija cilja da do 2030. ostvari 40% domaćih kapaciteta za preradu. Realizacija tog cilja traži nove rafinerije, hemijske pogone i postrojenja za reciklažu koja mogu da isporučuju materijale proizvođačima baterija i industrijskim korisnicima. Istovremeno, rast potražnje povezan s električnim vozilima i sistemima za skladištenje energije povećava značaj stabilnog snabdevanja kroz lokalne lance vrednosti.
Jedan od ključnih projekata dolazi iz Finske, gde se razvija Pori Vanadium Recovery Plant. Postrojenje, podržano investicijom od oko 400 miliona evra, planira da izdvaja vanadij iz šljake nastale u procesu proizvodnje čelika. Koncept se oslanja na industrijski nusproizvod kao ulaznu sirovinu, čime se smanjuje oslanjanje na klasične tokove ruda.
Prema planiranim parametrima, fabrika treba da proizvodi oko 9.000 tona vanadijum-pentoksida godišnje. Ovaj spoj ima primenu i u legurama visokih čvrstoća u čeliku i u vanadijum redoks flow baterijama (VRFB). U kontekstu energetskog sektora, takvi materijali su relevantni jer flow baterije dobijaju na značaju kao dopuna litijum-jonskim rešenjima.
Vanadijum se strateški pozicionira zbog karakteristika VRFB sistema: dugog radnog veka (20+ godina), minimalne degradacije performansi i mogućnosti skaliranja za velike energetske sisteme. To je povezano s potrebom za dugotrajnim skladištenjem električne energije proizvedene iz obnovljivih izvora poput vetra i sunca. Kako se širi kapacitet čiste proizvodnje, očekivanja o rastu potražnje za dugotrajnim skladištenjem stavljaju preradu vanadijuma u fokus industrijskih ulaganja.
U istom geografskom okviru, Finska jača poziciju i u segmentu nikla i kobalta kroz preradu baterijskih hemikalija. Terrafame postrojenje u Sotkamu predstavlja primer vertikalne integracije: započelo je kao rudarski projekat, a zatim je evoluiralo u proizvodni pogon za nikl-sulfat i kobalt-sulfat. Investicija od preko 240 miliona evra namenjena je proširenju kapaciteta, uz isporuke materijala evropskim proizvođačima baterija.
Paralelno s tim, BASF razvija rafineriju baterijskih materijala u Harjavalti, uz ulaganje veće od 500 miliona evra. Planirani fokus je na proizvodnji prekursorskih katodnih aktivnih materijala (pCAM), koji spadaju među tehnički najzahtevnije komponente u proizvodnji baterija. Proizvodnja pCAM zahteva preciznu hemijsku kontrolu jer sastav direktno utiče na performanse baterije, efikasnost i gustinu energije.
U regionu centralne Evrope, Poljska se pojavljuje kao operativno važna tačka lanca snabdevanja električnim vozilima. Umicore razvija postrojenje za katodne materijale uz investiciju od oko 660 miliona evra. Plan je da materijali budu usmereni ka obližnjim fabrikama ćelija koje su već aktivne u Poljskoj, što smanjuje troškove logistike i povećava otpornost lanca na poremećaje.
Pored primarne prerade metala i hemikalija, reciklaža postaje ključna karika zbog ubrzanja usvajanja električnih vozila. U Norveškoj se razvija Hydrovolt reciklažno postrojenje kao zajedničko ulaganje kompanija Hydro i Northvolt. Investicija od oko 200 miliona evra usmerena je na oporavak vrednih metala poput nikla, kobalta i litijuma iz iskorišćenih baterija.
Švedska dodatno širi kapacitete kroz Northvolt Revolt, koji povećava kapacitet reciklaže kako bi obuhvatio proizvodni otpad (scrap) i baterije na kraju životnog veka. Ovi projekti su relevantni za ostvarenje cilja EU da do 2030. obezbedi 25% recikliranog materijalnog udela u snabdevanju. Reciklaža istovremeno menja strukturu zavisnosti od ruda i doprinosi smanjenju emisija kroz niže količine otpada.
Sveobuhvatni industrijski pomak oslanja se na prednosti severne Evrope koje uključuju dostupnost obnovljive energije, posebno hidroenergije, kao i razgranatu metaluršku ekspertizu. Dodatni faktor je pristup industrijskim nusproizvodima i mineralnim resursima koji mogu da posluže kao ulaz za preradu. Blizina velikih proizvodnih centara, naročito Nemačke, utiče na operativnu povezanost između proizvodnje materijala i finalne industrijske potrošnje.
Nisko-emisiona električna energija dobija dodatnu težinu jer su procesi prerade baterijskih materijala energetski intenzivni. Time se lokalna energetska baza direktno prevodi u konkurentsku prednost pri usklađivanju sa regulatornim zahtevima vezanim za održivost proizvodnje. Istovremeno, rast potražnje za baterijama postavlja pitanje obima ulaznih sirovina koje moraju da prate tempo razvoja.
Očekivanja su da će do 2030. potražnja za EV baterijama u Evropi premašiti 1.000 GWh godišnje. Takav obim zahteva velike količine nikla, kobalta, litijuma i vanadijuma, što stavlja teret na kontinuitet ulaganja ne samo u rudarstvo već i u infrastrukturu prerade koja pretvara sirovine u upotrebljive proizvode. U tom smislu, projekti rafiniranja i reciklaže postaju merljivi elementi sposobnosti regiona da odgovori na rast tržišta.
Iako su planirani kapaciteti značajni, kratkoročno će deo potreba ostati pokriven kroz uvoz sirovina. Razvoj novih rudarskih projekata unutar Evrope često nailazi na sporije procedure izdavanja dozvola i ograničenja povezana sa zaštitom životne sredine. Zbog toga partnerstva sa regionima bogatim resursima u Africi, Australiji i Južnoj Americi ostaju važan oslonac za kontinuirano snabdevanje ulaznim materijalima.
Konačno, izgradnja mreže kapaciteta za preradu kritičnih metala menja industrijski obrazac Evrope ka integraciji celog lanca vrednosti. Sistem obuhvata reciklažu i oporavak materijala, hemijsko rafinisanje i procesiranje te proizvodnju komponenti baterija. U takvom modelu ključna je sposobnost da se sirovine pretvore u visokovredne industrijske inpute koji prate potrebe elektrifikacije transporta i energetskog sektora.
Kako projekti dolaze online tokom naredne decenije, oni treba da formiraju industrijsko „jezgro” ekonomije zasnovane na čistoj energiji kroz tehnološku osnovu za baterije i dugotrajno skladištenje. Prerada metala tako postaje centralna poluga konkurentnosti jer pristup sirovinama sam po sebi nije dovoljan bez kapaciteta pretvaranja u proizvode spremne za krajnju industrijsku upotrebu.
