Evropska unija pojačava fokus na kritične sirovine u okviru politike koja treba da podrži industrijsku tranziciju ka čistoj energiji. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen od preuzimanja mandata 2019. godine promoviše Evropski zeleni dogovor kao oslonac za prelazak na energetsku strukturu sa nižim emisijama. U toj logici, otpornost i diverzifikacija lanaca snabdevanja za održive sirovine tretiraju se kao strateško pitanje za više industrijskih procesa.
Kritične sirovine (CRMs) su resursi visoke ekonomske važnosti uz visok rizik snabdevanja, što ih čini ključnim za sektore koji zavise od specifičnih materijala. Među njima su tehnologije za čistu energiju, digitalne inovacije, svemirske primene i odbrambene aplikacije. Kako se ciljevi Zelenog dogovora šire kroz industrijske planove, potražnja za pojedinim CRM-ovima raste u skladu sa razvojem tehnologija poput elektronike i opreme za obnovljive izvore energije.
U praksi, materijali kao što su retki zemni metali, litijum i kobalt ulaze u sastav više tehnologija koje se koriste u lancima vrednosti energetskog sektora. Potražnja raste kako se povećava obim proizvodnje opreme, uključujući komponente za vetroelektrane i solarne panele. Istovremeno, projekcije ukazuju da bi rast potražnje mogao značajno nadmašiti kapacitete EU za domaću proizvodnju kritičnih sirovina.
Rizik se dodatno pojačava zbog uvozne zavisnosti EU i činjenice da su pojedine zemlje dominantne u proizvodnji i preradi više CRM-ova. Kina se posebno izdvaja kao vodeći akter i u rudarstvu i u rafinaciji, što otvara prostor za poremećaje snabdevanja i volatilnost cena. Geopolitičke tenzije, uključujući rivalstvo SAD i Kine, dodatno utiču na stabilnost lanaca vrednosti.
U tom kontekstu, mere koje Kina uvodi u vezi sa izvozom kritičnih minerala postaju signal da kontrola vrednosnih lanaca može brzo promeniti dostupnost sirovina na tržištu. Kada se koncentracija prerade i izvoza veže za ograničen broj dobavljača, EU je izložena većem operativnom riziku u planiranju industrijskih kapaciteta. To je razlog zbog kojeg se pitanje CRM-a tretira kao element industrijske bezbednosti, a ne samo kao trgovinsko pitanje.
Evropska unija je zato usvojila Critical Raw Materials Act (CRMA) sa ciljem jačanja otpornosti snabdevanja kritičnim sirovinama. Plan je usmeren na povećanje domaćih kapaciteta, bolji nadzor lanca snabdevanja i podsticanje održivijeg pristupa nabavci. U okviru akta predviđeni su ciljevi koji obuhvataju domaću proizvodnju, preradu i reciklažu CRM-ova do 2030. godine.
CRMA istovremeno uvodi mehanizme koji treba da ubrzaju administrativne procedure kroz pojednostavljivanje dozvola za strateške projekte. U pratećem okviru razmatra se i finansijska podrška namenjena projektima od strateškog značaja. Logika je da se smanji vremenski jaz između identifikacije resursa i realizacije kapaciteta koji mogu uticati na tržišnu dostupnost.
Ipak, deo procena ukazuje na ograničenja u dometu akta kada je reč o brzini investicija u rudarstvo. Ubrzavanje dozvola samo po sebi ne mora automatski ubrzati kapitalna ulaganja ako finansijski uslovi ili tehnički rizici ostanu nepromenjeni. Dodatno, nedostatak obimnije finansijske podrške može uticati na spremnost privatnog sektora da preuzme projekte koji zahtevaju dug period razvoja.
Da bi odgovor bio precizniji, naglašava se potreba da EU prioritetizuje inicijative koje su prilagođene konkretnim CRM-ovima umesto jedinstvenog pristupa svim materijalima. Posebno mesto zauzima ulaganje u istraživanje i razvoj prerade i reciklaže, jer ti segmenti direktno utiču na sposobnost EU da smanji oslanjanje na uvoz. U paraleli sa tim, jačanje međunarodne saradnje trebalo bi da obezbedi stabilnije sporazume o nabavci i razmeni kapaciteta.
U regulatornom smislu, razmatra se korišćenje postojećih instrumenata koji mogu uticati na ponašanje duž celog lanca vrednosti. Među njima su Corporate Sustainability Due Diligence Directive i Carbon Border Adjustment Mechanism, koji mogu posredno oblikovati standarde održivosti u snabdevanju CRM-ovima. Time bi se trebalo podstaći usklađenost dobavljača sa zahtevima koji se odnose na održivost i emisije povezane sa proizvodnjom materijala.
Za region jugoistočne Evrope pitanje CRM-a ima dodatnu dimenziju jer industrijski lanci često zavise od evropskih specifikacija nabavke i standarda usklađenosti. Kada EU menja regulatorni okvir kroz CRMA, to može uticati na tokove nabavke sirovina, zahteve prema dobavljačima i način planiranja kapaciteta prerade. U takvom okruženju ključno je da administrativne reforme budu povezane sa realnim mogućnostima izgradnje kapaciteta do 2030. godine.
Kako globalna konkurencija raste, a geopolitički rizici ostaju prisutni kroz kontrole izvoza i koncentraciju prerade, pouzdano snabdevanje kritičnim sirovinama ostaje centralni uslov industrijske stabilnosti EU. CRMA postavlja ciljeve za domaću proizvodnju, preradu i reciklažu do 2030. godine uz mere za pojednostavljenje dozvola i finansijsku podršku strateškim projektima. Istovremeno, otvorena pitanja o brzini investicija i obimu finansiranja ostaju relevantna za procenu koliko će akt moći da odgovori na jaz između rasta potražnje i domaćih kapaciteta.
