Evropski sektor rudarstva i industrije metala ulazi u period pojačanog regulatornog nadzora, dok istovremeno raste potražnja za kritičnim sirovinama povezanim sa energetskom tranzicijom. U fokusu javnosti sve češće je čitav lanac vrednosti, od eksploatacije do finalne primene, a ne samo krajnji proizvod. Slučaj koji je 2023. godine privukao veliku pažnju pokazao je kako optužbe za zagađenje i radne uslove mogu brzo prerasti u pitanje usklađenosti dobavljača i reputacionog rizika kupaca.
Istraživanje koje su objavili NDR, WDR i Süddeutscher Zeitung u novembru 2023. godine dovelo je do optužbi da bi marokanska grupa sirovina Managem trebalo da bude odgovorna za ulazak velikih količina otrovnog arsena u životnu sredinu iz rudnika Bou Azzer. U istom istraživačkom okviru navodi se da zaštita radnika ne odgovara međunarodnim standardima, kao i da se sprovode mere protiv sindikata od posebnog značaja. Medijska reakcija bila je intenzivna, delom i zbog toga što se kritična publika sve više usmerava na održivost kroz ceo lanac snabdevanja.
U Nemačkoj i šire u Evropi, ta promena fokusa dobija pravni okvir kroz razvoj obaveza koje proizlaze iz nemačkog Zakona o lancu snabdevanja iz 2023. godine, uz najavu sličnih rešenja na nivou EU. Paralelno se razmatraju standardi dužne pažnje (due diligence) u mineralnim lancima, koji bi trebalo da obuhvate i ekološke i socijalne aspekte. Za industriju to znači da se upravljanje rizicima više ne može svesti na deklarativne politike, već mora biti merljivo i proverljivo.
Potražnja za sirovinama vezanim za elektrifikaciju dodatno pojačava pritisak na kapacitete i izvore nabavke. U tekstu se navodi procena da moderni električni automobili zahtevaju oko šest puta više kritičnih sirovina nego konvencionalna vozila, pri čemu baterija za skladištenje energije sadrži litijum, kobalt i nikl. Takođe se ističe procena rasta potražnje: litijum bi mogao porasti do 2040. za faktor 42 u odnosu na 2020, kobalt za faktor 21, a nikl najmanje 19 puta.
Procena da se taj rast ne može pokriti isključivo reciklažom postavlja pitanje dostupnosti primarnih resursa u narednim godinama. U tom kontekstu industrijski predstavnici zagovaraju jačanje evropskog rudarstva kao komponente strategije dekarbonizacije i energetske tranzicije. Rolf Kuby, predsednik Eurominesa – Evropske asocijacije industrija rudarstva, metalnih ruda i industrijskih minerala sa sedištem u Briselu – ukazuje na potrebu da se proizvodnja kritičnih sirovina planira dugoročno.
Euromines navodi da okuplja 15 nacionalnih asocijacija i 18 rudarskih kompanija članica, čime nastupa kao relevantan kanal industrijske koordinacije na evropskom nivou. Kuby naglašava da naučni glasovi predviđaju potrebu za količinama važnih sirovina koje su do sada proizvedene u istoriji čovečanstva kako bi se ostvarila dekarbonizacija ekonomije. Istovremeno podseća da se sirovine nalaze u različitim oblicima širom Evrope, uz izdvajanje Skandinavije za gvozdene rude i bakar, kao i Portugala, Španije i Češke.
Prema podacima iz izveštaja „World Mining Data 2021“ austrijske savezne vlade, globalna proizvodnja rudarstva porasla je gotovo 60% do 2019. godine u odnosu na period oko početka milenijuma. Za Evropu se navodi pad prinosa ispod 30%, što je suprotno smeru rasta potražnje povezanog sa energetskom tranzicijom. U tom razmaku između potražnje i evropskih kapaciteta pojavljuje se pitanje koliko novih rudnika može biti potrebno do kraja decenije.
Izvor iz industrije navodi da bi do 2030. moglo biti potrebno između 10 i 15 novih rudnika kako bi se obezbedili metali za evropsku energetsku tranziciju. Istovremeno se primećuje da investitori češće usmeravaju kapital ka gigafabrikama baterija nego ka rudnicima, što dokumentarni film „Made in Europe: from mine to electric vehicle“ povezuje sa prioritetima tržišta. Kuby kao ključni ograničavajući faktor ističe društvenu prihvatljivost projekata.
U oceni industrije društvena prihvatljivost više nije ograničena samo logikom „not in my backyard“, već prelazi u širi otpor „BANANA“ – kategoričku poruku da se ništa ne gradi blizu bilo čega relevantnog za zajednicu ili prirodne resurse. Kuby navodi da je potrebno razumevanje šta omogućava prosperitet zajednicama koje odlučuju o projektima. Kao odgovor pominje postojanje savremenog rudarstva koje uključuje elemente biodiverziteta i sanacije pejzaža.
U Nemačkoj percepcija rudarstva ostaje opterećena istorijskim narativom o regionima poput Rurskog basena i završetkom eksploatacije tvrdog uglja 2018. godine. Kontroverze su prisutne i oko lignita u četiri velika područja, dok se sol kao industrijski resurs vezuje za Südwestdeutsche Salzwerke AG, a đubriva za K+S u području Kasela. Na toj pozadini protesti u „Hambacher Forst“ tokom 2023. godine ponavljani su po peti put, što pokazuje kako ekološki aspekti ostaju centralni element javne debate.
Kao primer dugoročnog rudarskog nasleđa navodi se proizvodnja urana u DDR-u, gde je tokom više od 40 godina izvađeno više od 200.000 tona radioaktivne sirovine. Takođe se ističe Sachtleben Bergbau u Crnoj šumi kao deo srednjeg industrijskog oslonca nemačke ekonomije, uz napomenu da je kompanija 2023. obeležila 125 godina rudarenja u svojoj jami Clara, gde se ruda kopa bez prekida od 1898. godine. Takvi projekti služe kao referenca za kontinuitet operacija u pojedinim segmentima.
Planovi širenja kapaciteta pominju mogućnost izgradnje litijumskog rudnika južno od Drezdena i potencijalnu eksploataciju bakra u Lusaciji, uz druge metale u manjim količinama. U Erzgebirgeu se očekuje da bi najmanje dva do tri rudarska projekta mogla dobiti odobrenja u narednim godinama, dok Saxore Bergbau GmbH navodi nadu da će započeti eksploataciju kasiterita (kalaja) u Breitenbrunnu tokom 2026. godine. Ovi rasporedi direktno utiču na vremenski horizont obezbeđivanja domaćih izvora.
Pitanje održivosti rudarenja dodatno se razdvaja između koncepta „sustainable mining“ i pristupa „responsible mining“. Kuby navodi da veruje kako industrija u Evropi ima pravo da predvodi rudarenje „najčistijim“ mogućim putem i ističe odsustvo problema poput dečjeg rada u toj jurisdikciji. Kao kontrast pominje slučaj Konga povezano sa nabavkom kobalta za baterije električnih vozila BMW-a, gde BMW više ne kupuje kobalt iz te zemlje.
U okviru ESG teme posebno mesto zauzima bezbednost na radu: Kuby naglašava zdravlje i bezbednost kao najvažniji ESG segment, uz uticaje na životnu sredinu kroz vazduh, vodu i zemljište. Povezuje to sa energijom potrebnom za operacije, uključujući elektrifikaciju transporta unutar rudnika. Kao ilustracija tehnološkog aspekta rada pod zemljom navodi se iskustvo ulaska pod zemlju u LKAB jami Kiruna gde operativni uslovi stvaraju utisak „ulaska u svemirski brod“.
LKAB je švedska rudarska kompanija koja je 100% u vlasništvu švedske države i operater najvećeg svetskog nalazišta gvozdene rude u Kiruni; takođe je član Eurominesa. Na sajtu kompanije navodi se poruka preuzimanja odgovornosti za izgradnju održive budućnosti. U isto vreme pojavljuju se argumenti kritike koji tvrde da metali trajno nestaju iz prirode pa stoga ne postoji potpuna održivost eksploatacije.
Sličan okvir odgovornosti prikazan je kroz Code of Conduct Sachtleben Minerals GmbH & Co KG kojem pripada Sachtleben Bergbau; dokument sadrži osam tema: poslovnu etiku uključujući UN ljudska prava, usklađenost sa zakonima, jednake mogućnosti, rukovođenje uz obuku te zdravlje i bezbednost na radu, zastupanje zaposlenih, zaštitu podataka te zaštitu životne sredine uz deo koji pokriva lance snabdevanja. Tekst o zaštiti životne sredine navodi odgovorno korišćenje energije i zaštitu dobara ljudi, životinja, biljaka, vode, klime, vazduha, zemljišta i pejzaža kao osnovu delovanja. Istovremeno se napominje da šire dostupni podaci nisu kompletni.
RHI Magnesita sa sedištem u Beču proizvodi materijale za industrije od čelika do hemije koje moraju izdržati temperature veće od 1.200°C. Kompanija upravlja sopstvenim rudarskim aktivnostima uključujući najveći podzemni rudnik magnezita u Austriji – Breitenau u Štajerskoj – dok se detaljniji izveštaj o održivosti nalazi na njenom sajtu. Kao istaknuti pokazatelji navode se udio žena od 33% u odboru direktora, niska učestalost povreda na radu te smanjene emisije CO2 po toni uz stopu reciklaže od 10,5%.
Thomas Drnek iz sektora zaštite životne sredine RHI Magnesite ukazuje na to da reciklaža ima prioritet ne samo u rudarstvu već i nizvodno kroz refraktornu industriju koja koristi materijale otporne na visoke temperature. Argument povezan sa klimatskim učinkom zasniva se na tome da svaka tona refraktornog materijala koji nije potrebno demontirati i sinterovati štedi jednu tonu CO2. On povezuje tu logiku sa činjenicom da reciklaža igra centralnu ulogu u Aktu o kritičnim sirovinama Evropske komisije.
Kada su kupci suočeni sa zahtevima održivosti dobavljača duž lanca vrednosti, kompanije postaju obaveznije da upravljaju dokazivim kriterijumima umesto oslanjanja na opšte izjave politike ESG-a. U slučaju Managema pominje se saradnja potpisana 2020. godine kada je BMW najavio nabavku „održivog kobalta“ iz Maroka ubuduće; nakon objavljenih istraživanja tokom 2023. BMW je najavio istragu optužbi prema dobavljaču uz stav da ako postoji nepravilnost mora biti prekinuta saradnja. Takav obrazac pokazuje kako istraživanja mogu pokrenuti reviziju odnosa dobavljača unutar evropskih lanaca nabavke.
Naredni korak regulatornog pritiska dolazi kroz standarde dužne pažnje koji su već uvedeni ili su objavljeni tokom poslednjih godina: ESG standard za mineralne lance snabdevanja Responsible Minerals Initiative (RMI) primenjuje se od 2021; OECD je jeseni 2023 objavio priručnik o obavezama ekološke due diligence dužnosti u mineralnim lancima; a organizacije poput ISO ili američke inicijative za odgovorno rudarstvo rade na dodatnim standardima. Paralelno zakonodavstvo jača obaveze kompanija prema lancu snabdevanja kroz nemački zakon o lancu snabdevanja te EU direktivu o dužnoj pažnji korporacija (CSDDD) koja je u naprednoj raspravi.
CSDDD uvodi očekivanje preuzimanja odgovornosti kroz lance vrednosti dok CSRD određuje buduće okvire izveštavanja o održivosti kompanija; centralni koncept CSRD-a je dvostruka materijalnost (double materiality). To znači da kompanije moraju objaviti kako finansijski rizici povezani sa ESG-om utiču na poslovanje tako i kakav uticaj kompanija ima na životnu sredinu i društvo; pragovi obuhvataju matične kompanije koje ispunjavaju najmanje dva od tri kriterijuma: više od 250 zaposlenih ili neto promet veći od 50 miliona evra, ili zbir bilansa veći od 25 miliona evra. Ovakva struktura izveštavanja povećava merljivost zahteva prema dobavljačima.
U januaru 2024 stupio je na snagu Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) Evropske unije sa ciljem jače nezavisnosti od uvoza kritičnih sirovina kroz više domaćeg rudarenja, više reciklaže i stabilnije partnerske aranžmane sa takozvanim bezbednim zemljama porekla. Tekst povezuje taj cilj sa potrebama evropske automobilske industrije: BMW & Co su predstavljeni kao jedan od pokretača aktivnosti jer potrebe automobilske industrije treba uskladiti sa dostupnošću sirovina za baterije i druge komponente energetskog sistema.
Kritike CRMA-a usmerene su ka tome što konkretne mere poput efikasnosti resursa nisu dovoljno precizirane; WWF ističe propuštenu priliku da zakon jače zaštiti prava pogođenih zajednica povezano sa eksploatacijom prirodnih resursa. Pored toga pominje se mogućnost rudarenja unutar prirodnih rezervata prema pravilima koja ostaju otvorena za tumačenje kroz implementaciju propisa.
Pored regulatornog okvira ostaje pitanje društvene prihvatljivosti projekata koja zavisi od načina komunikacije prema lokalnim zajednicama pogođenim aktivnostima eksploatacije ili prerade sirovina. Rio Tinto kroz izjavu Sinead Kaufman naglašava da deo društva zadržava negativan stav prema rudarstvu kao sektoru dok korist koju zajednica može imati nije nužno prepoznata kod onih koji žive neposredno uz projekte.
Kuby dodatno povezuje prihvatljivost sa transparentnom komunikacijom koja mora uključiti rizike i efekte koji zatim treba upravljati strogo definisanim ESG kriterijumima uz eksternu proveru rezultata; naglašava važnost angažovanja zainteresovanih strana (stakeholder engagement) oko ključnih pitanja koja oblikuju projekte.
U praksi to znači usklađivanje operativnih odluka sa očekivanjima koja proizlaze iz bezbednosti rada, uticaja na vazduh vodu zemljište te energetskih zahteva procesa eksploatacije i transporta unutar rudnika; pri tome standardi dužne pažnje proširuju odgovornost kompanija preko granica pojedinačnih lokacija proizvodnje.
Kada su javnost i regulatorni mehanizmi usmereni ka dokazivosti lanaca snabdevanja, slučajevi poput optužbi vezanih za Bou Azzer pokazuju koliko brzo pitanja zagađenja arsena mogu postati deo šireg rizika upravljanja dobavljačima širom Evrope povezanim sa baterijama električnih vozila i drugim tehnologijama energetske tranzicije.
