Evropska unija je nakon gotovo godinu dana razmatranja postigla privremeni dogovor o primeni Zakona o kritičnim sirovinama (Critical Raw Materials Act, CRMA), politike koja treba da smanji oslanjanje na uvoz strateških minerala za nove tehnologije. Okvir je usmeren na lance snabdevanja za kobalt, bakar, litijum, grafit i druge tranzicione minerale, uz cilj da se obezbedi stabilnost nabavke za industrije povezane sa obnovljivom energijom i električnim vozilima. U regionalnom kontekstu, odluke EU o pravilima nabavke i sertifikacije mogu uticati na standarde proizvodnje i na način na koji se procenjuju rizici u dobavljačkim lancima.
CRMA se oslanja na kombinaciju mera koje treba da povećaju i diverzifikuju dostupnost kritičnih sirovina u okviru EU i šireg okruženja. U planu su mehanizmi za jačanje kružne ekonomije i reciklaže, kao i podrška istraživanju i inovacijama u oblasti efikasnosti resursa i supstitucije materijala. Time se pokušava premostiti jaz između potražnje koju stvaraju tehnologije niskougljeničnog sektora i ograničenja u pristupu primarnim sirovinama.
Jedan od ključnih elemenata dogovora odnosi se na ciljeve za reciklirane izvore, što je relevantno za proizvođače metala i operatere postrojenja za preradu otpada. Tokom pregovora, cilj recikliranog porekla je podignut na 25%, približavajući se tehnički ostvarivom nivou prema procenama Univerziteta za tehnologiju u Sidneju. Za tržišta poput bakra, kobalta i litijuma, ovakvi pokazatelji mogu uticati na potražnju za sekundarnim materijalima i na planiranje kapaciteta reciklaže.
U delu koji se tiče obezbeđivanja lanca snabdevanja, EU eksplicitno nastoji da prekine tešku zavisnost od zemalja dobavljača, posebno Kine. Takav pristup ima praktičan značaj jer diversifikacija izvora često menja profil rizika u pogledu geopolitičkih faktora, kontinuiteta isporuka i troškova usklađivanja sa regulatornim zahtevima. Za zemlje regiona koje učestvuju u metalurškim lancima ili izvoze sirovine, promena pravila može povećati potrebu za usaglašavanjem dokumentacije i porekla materijala.
Istovremeno, privremeni CRMA uvodi mehanizme koji su predmet kritike zbog načina na koji se tretiraju ljudska prava i učešće zajednica. Dogovor je ocenjen kao suprotan principima UN Deklaracije o pravima domorodačkih naroda i međunarodnim standardima ljudskih prava. U tom okviru ne postoji obaveza slobodnog, prethodnog i informisanog pristanka (FPIC) od strane država članica ili drugih regiona dobavljača, već se predviđaju konsultacije koje se opisuju kao nedovoljno osnažujuće za zajednice pogođene projektima.
Za operatore rudarskih projekata to znači da bi društveni rizici mogli ostati visoki uprkos ubrzavanju administrativnih koraka. Privremeni CRMA predviđa pojednostavljenje postupaka izdavanja dozvola za projekte eksploatacije, što može smanjiti prostor za javno učešće, konsultacije i saglasnost zajednica. U praksi, takav model može dovesti do protesta javnosti i dugotrajnih sporova pred sudovima kada lokalne zajednice smatraju da su odluke donete bez dovoljno uticaja na ishode koji direktno pogađaju njihova zemljišta i svakodnevni život.
Dodatna tačka sporenja odnosi se na oslanjanje na dobrovoljnu sertifikaciju kao instrument kontrole usklađenosti. Kritičari navode da dobrovoljni sistemi sertifikacije otvaraju prostor za kontrolu industrije nad standardima koje treba da potvrde društvene i ekološke performanse. U odsustvu strožih zahteva za sertifikacione šeme, postoji rizik da bi sistem mogao legitimizovati prakse koje se predstavljaju kao „zelene“, ali bez merljivih garancija kvaliteta.
U analizi političkog procesa ističe se da je lobiranje industrije imalo značajan uticaj na oblikovanje regulatornog okvira. Prijavljeno je da su rudarske kompanije, kompanije koje koriste metale i minerale i njihove lobističke grupe potrošile više od 21 milion evra godišnje kako bi zastupale svoje interese. Takođe je navedeno da su od decembra 2014. godine organizovali događaje i održali gotovo 1.000 sastanaka sa visokim donosiocima odluka.
U vremenskom smislu, taj obim aktivnosti približava se ritmu od oko dva sastanka nedeljno tokom perioda u kojem je CRMA ulazio u razmatranje. Za regulatornu dinamiku to je relevantno jer intenzitet interakcija između industrije i zakonodavaca može uticati na prioritetne elemente teksta politike, uključujući brzinu procedura i nivo standarda koji se traži od projekata. U takvom kontekstu, pitanje usklađenosti između ciljeva tranzicije ka čistoj energiji i društvenih troškova postaje centralno za procenu implementacije.
Usporedno sa američkim pristupom ubrzavanju tranzicije ka obnovljivoj energiji kroz zakone koji podstiču električna vozila, EU sada uvodi regionalnu politiku minerala koja bi mogla postaviti standarde rudarstva unutar Unije i pri nabavci iz drugih delova sveta. Međutim, prema kritikama upućenim na račun dogovora, industrija je uspela da utiče na zakonodavce u smeru pojednostavljenih dozvola i slabijih standarda. To otvara pitanje kako će se balansirati potreba za brzim obezbeđenjem sirovina sa zahtevima koji uključuju zaštitu ljudi i ekosistema.
Predloženi korektivni pravci fokusirani su na jačanje obavezujućih društvenih kriterijuma u okviru CRMA. Kao jedna od ključnih tačaka navodi se FPIC kao nepromenljiv benchmark, uz insistiranje na bottom-up učešću zajednica kroz konsultacije koje vode do pristanka umesto formalnog informisanja. Uz to se traži uspostavljanje viših standarda i model upravljanja koji uključuje civilno društvo kao ko-upravljača radi obezbeđivanja kredibilnosti procesa izdavanja dozvola i sertifikacije.
U tom kontekstu pominje se Inicijativa za odgovorno rudarsko osiguranje (Initiative for Responsible Mining Assurance, IRMA) kao mehanizam treće strane koji sprovodi procenu rudarskih lokacija industrijskog obima za sve vrste iz kojih se vade materijali. Navodi se da IRMA vodi privatni sektor zajedno sa lokalnim zajednicama, civilnim društvom i radnicima, uz tvrdnju da poseduje najobuhvatniji standard za rudarenje. Za EU bi korišćenje audita treće strane moglo značiti veću transparentnost performansi kroz nezavisne provere i formalizovano multi-stakeholder upravljanje.
Kao dodatni element strategije navodi se potreba za strateškim partnerstvima sa zemljama bogatim resursima u Globalnom jugu. Pominju se Argentina, Čile, Demokratska Republika Kongo i Indonezija kao države koje privlače velika rudarska ulaganja. EU bi trebalo da pojača koordinisani nadzor lanaca snabdevanja radi ublažavanja rizika, ali uz jednaku pažnju održivom lokalnom razvoju zemalja dobavljača.
U okviru rasprave o implementaciji ističe se potreba institucionalizovanja konstruktivnog angažmana kako bi najbolja praksa mogla biti preneta radi smanjenja zavisnosti od minerala uz zaštitu prava lokalnih zajednica i domorodačkih naroda. Kako EU ubrzava fazni izlazak iz fosilnih goriva radi ublažavanja klimatskih uticaja, naglašava se da prelaz ka čistoj energiji ne bi trebalo da bude zasnovan na rudarstvu koje razara zajednice ili ugrožava životnu sredinu. U praksi to znači da će način sprovođenja CRMA biti presudan za to kako će se meriti usklađenost projekata sa društvenim kriterijumima tokom vremena.
Privremeni dogovor o CRMA tako postavlja istovremeno ciljeve diversifikacije izvora kritičnih sirovina, jačanja kružne ekonomije kroz reciklažu do 25% recikliranog porekla i ubrzavanja administrativnih koraka pri eksploataciji. Istovremeno ostaje otvoreno pitanje kako će konsultacije biti osmišljene tako da omoguće stvarni uticaj pogođenih zajednica umesto formalnog procesa bez pristanka. Ključna operativna posledica biće način na koji će sertifikacija biti strukturisana između dobrovoljnih šema i potencijalne uloge nezavisnih revizora treće strane.
