Rast potražnje za bakrom i drugim kritičnim mineralima, ključnim za tehnologije čiste energije, ponovo je stavio u fokus kako se sirovine obezbeđuju i pod kojim uslovima se eksploatišu. Istovremeno, industrija koja se bavi rudarstvom i preradom sirovina suočava se sa dokazanim rizicima po ljudska prava i životnu sredinu, što direktno utiče na kredibilitet politika EU. U tom kontekstu, sve veći broj evropskih institucija pokušava da smanji zavisnost od ograničenog broja zemalja dobavljača.
Jedan od primera koji se koristi kao referenca za vezu između operacija i posledica je slučaj Glencoreove eksploatacije bakra u peruanskoj provinciji Espinar. Kompanija Antapaccay u tom regionu posluje više od deset decenija, a tokom tog perioda lokalno okruženje i stanovništvo izloženi su toksičnim metalima, o čemu su postojali brojni izveštaji. Tek nedavno je peruanska vlada priznala uzročnu vezu između rada Antapaccay operacija i zagađenja u Espinaru. Prema dostupnim informacijama, Glencore još nije postigao dogovor niti napravio korektivne korake sa pogođenim domorodačkim zajednicama.
Ovakvi sporovi dolaze u trenutku kada je geografska koncentracija proizvodnje i prerade kritičnih minerala sve vidljiviji regulatorni problem. Kina, na primer, učestvuje sa više od 70% u rudarskoj proizvodnji retkih zemalja i sa oko 50% u globalnoj preradi prirodnog grafita, kobalta, litijuma i mangana. Nakon rata u Ukrajini, deo evropskih donosilaca odluka pojačao je zabrinutost zbog oslanjanja na jednog dominantnog dobavljača. To je dodatno pojačalo političku potrebu za diversifikacijom izvora sirovina.
Evropska komisija je u martu najavila Critical Raw Materials Act kao odgovor na tekuće zavisnosti EU. Cilj akta je smanjenje zavisnosti kroz jačanje kapaciteta u lancu vrednosti kritičnih sirovina. U isto vreme, predloženi Net-Zero Industry Act posmatra se kao deo šire industrijske politike koja se nadovezuje na pristup Sjedinjenih Američkih Država kroz Inflation Reduction Act. U okviru tog američkog programa istaknuta je namera da se poveća domaća ponuda kritičnih minerala.
Paralelno sa regulativnim paketima, međunarodne institucije nastoje da formalizuju temu kritičnih minerala kao element energetske tranzicije. Međunarodna agencija za energiju organizovala je prvi globalni samit o kritičnim mineralima i njihovoj ulozi u zelenoj tranziciji ranije ove godine. Generalni sekretar UN António Guterres je na COP28 naglasio način na koji treba odgovoriti na rastuću potražnju za bakrom, litijumom, kobaltom i drugim mineralima. Ovakav okvir dodatno podiže značaj pitanja održivosti u rudarstvu kao dela energetskog planiranja.
U UN klasifikaciji rudarstvo se ubraja u visokorizične sektore kada je reč o ljudskim pravima, što stvara operativni pritisak na kompanije i finansijske aktere. U praksi, evropski politički akteri suočavaju se sa rizikom da ignorisanje kršenja ljudskih prava i razaranja životne sredine potkopa ciljeve EU vezane za obezbeđivanje sirovina i ublažavanje klimatskih promena. Guterres je istakao da eksploatacija kritičnih minerala mora biti sprovedena na održiv, pravičan i „pošten“ način kako bi se izbeglo ponavljanje grešaka iz prošlosti. Kao referenca navodi se istorijski obrazac sistematskog iskorišćavanja prirodnog bogatstva zemalja u razvoju.
UN najavljuje mehanizme koji bi trebalo da doprinesu standardizaciji očekivanja prema industriji. Guterres je najavio formiranje novog panela koji okuplja predstavnike vlada, industrije i civilnog društva radi izrade dobrovoljnih smernica za ekstraktivne delatnosti. Sličan pravac ima Minerals Security Partnership, savez bogatih država usmeren na poboljšanje ESG standarda u globalnom sektoru minerala. Ipak, ostaje pitanje kako će se obezbediti stvarna primena pravila kada brzina implementacije postane prioritet.
U okviru Critical Raw Materials Act EU planira partnerstva sa zemljama bogatim resursima i promovisanje strateških projekata za rudarenje, preradu i reciklažu kritičnih minerala. Međutim, ubrzani procesi mogu povećati verovatnoću povratka starim praksama koje su već bile predmet kritika. Posebno osetljivo pitanje odnosi se na nadzor usklađenosti sa standardima ljudskih prava i zaštite životne sredine. Prema dostupnim informacijama, kontrola bi mogla biti poverena privatnim sertifikacionim telima barem za projekte van EU.
Sertifikacioni sistemi su već pokazali ograničenja kada je reč o zaštiti ljudskih prava i životne sredine u rudarstvu i lancima sirovina. Kao primer navodi se nemačka sertifikaciona kuća TÜV SÜD koja je potvrdila bezbednost brane kod Brumadinha u Brazilu samo nekoliko meseci pre njenog rušenja, pri čemu je poginulo stotine ljudi. Drugi slučaj odnosi se na rudnik kojim upravlja dobavljač kobalta povezan sa BMW-om u Maroku; taj rudnik je bio sertifikovan kroz Responsible Minerals Initiative, ali je naknadno utvrđeno ispuštanje velikih količina arsena u obližnje vodene tokove. Ovi primeri ukazuju da sertifikacija sama po sebi ne garantuje adekvatnu kontrolu rizika.
U tom smislu pominje se potreba za efikasnijim alatima politike EU kroz obavezujuće zahteve prema lancima snabdevanja. Predložena Supply Chain Due Diligence Directive trebalo bi da natera kompanije da spreče štetne prakse po životnu sredinu i ljudska prava u svojim lancima snabdevanja. U tekstu se naglašava da bi taj pristup trebalo primeniti i na finansijske firme zbog njihove važnosti u sektoru sirovina. Time bi se proširio krug subjekata koji snose odgovornost za upravljanje rizicima.
Na međunarodnom nivou pominje se i značaj aktivnog angažovanja EU u pregovorima o UN obavezujućem ugovoru o poslovanju i ljudskim pravima. Cilj takvog instrumenta bio bi sprečavanje multinacionalnih kompanija da nanose štetu životnoj sredini i lokalnim zajednicama, što odgovara obrascu zabeleženom u slučaju Espinar. Istovremeno, razmatra se potreba za realnijom procenom faktora koji pokreću potražnju za materijalima poput bakra i gvožđa. U tekstu se navodi da automobilska industrija koristi velike količine kritičnih minerala.
Za Nemačku se posebno ističe da su glavni pokretači potražnje građevinski sektor i transportni sektor, a ne isključivo energetska tranzicija. Takva struktura potrošnje sugeriše da mere usmerene samo na proizvodnju sirovina neće biti dovoljne bez promene načina korišćenja materijala. Kao relevantne politike pominju se razvoj energetski efikasnijeg javnog prevoza, podsticanje manjih vozila i baterija te jačanje kružne ekonomije kroz reciklažu i ponovnu upotrebu materijala. Ove smernice direktno utiču na obim potrebnih količina ruda i prerađenih frakcija.
U tekstu se poziva na preporuke koje dolaze iz naučnih procena o klimi koje naglašavaju smanjenje potrošnje materijala kao meru ublažavanja globalnog zagrevanja. Iako poruka nije dobila dovoljno prostora tokom ubrzanja prelaska na obnovljive izvore energije, naglašava se da ekstrakcija i prerada kritičnih minerala zahtevaju velike količine vode i stvaraju zagađenje životne sredine. Dodatno se navodi emisijski okvir: sedam metala – gvožđe, aluminijum, bakar, cink, olovo, nikl i mangan – odgovorni su za 7% globalnih gasova sa efektom staklene bašte prema OECD-u. Time se povezuje industrijska baza materijala sa klimatskim ciljevima kroz merljive emisije.
Završni deo razmatranja vraća fokus na to kako kombinovanje mera smanjenja potražnje sa strožim zahtevima due diligence može umanjiti rizike po životnu sredinu i ljudska prava uz istovremeno jačanje otpornosti EU kao bloka dobavljača sirovina. U tom okviru pomenuti su mehanizmi koji bi trebalo da spreče ekološke štete i zloupotrebe ljudskih prava dok EU nastoji da gradi nezavisniji lanac snabdevanja kritičnim mineralima. Takođe se ukazuje na potrebu usklađivanja industrijskih politika sa pravilima koja pokrivaju celokupni lanac vrednosti od eksploatacije do prerade i reciklaže.
