Evropska komisija je ukazala na veliku potrebu Evrope za kritičnim materijalima neophodnim za zelenu i digitalnu tranziciju. Ali šta tačno čini ove materijale tako značajnim?
Evropska unija je postavila ambiciozne ciljeve za smanjenje emisija gasova staklene bašte u sektoru transporta težeći neto nultim emisijama do 2050. godine. Dok se alternativne tehnologije poput biogoriva istražuju, očigledno je da će elektrifikacija biti primarni pokretač ka ispunjenju ovih ciljeva.
Iako je prodaja električnih vozila (EV) nedavno porasla u Evropi, ona i dalje ne dostiže putanju koja je potrebna da bi se ispunili ciljevi EU. I evropska proizvodnja i potrošnja električnih vozila zaostaju za Kinom i Sjedinjenim Državama, što je izazvalo zabrinutost u nemačkoj automobilskoj industriji zbog uvoza kineskih električnih vozila.
Značajan razlog za zaostajanje Evrope u oblasti u kojoj je nekada vodila jeste njen ograničen pristup materijalima ključnim za proizvodnju električnih vozila. Litijum-jonske baterije koje napajaju EV oslanjaju se na komponente uključujući litijum, grafit, aluminijum, kobalt, bakar, nikl i mangan.
Prema studiji NVO Transport and Environment iz 2021. godine, tipična EV baterija kapaciteta 60 kVh zahteva preko 180 kg kritičnih minerala, isključujući dodatne komponente kao što su kućište baterije i vezivo. Ovo uključuje značajne količine grafita, aluminijuma, nikla, bakra, čelika, mangana, kobalta i litijuma.
Materijalni suverenitet
Mnogi od ovih kritičnih materijala su retki u Evropi ili postoje samo u ograničenim količinama. Na primer, samo Finska trenutno proizvodi rudu kobalta. Evropske zemlje se u velikoj meri oslanjaju na uvoz, pri čemu 70% kobalta dolazi iz Demokratske Republike Kongo, prvenstveno preradom u Kini.
Nikl je posebno važan za proizvodnju baterija za EV. Kako prodaja električnih vozila raste, potražnja za niklom je u porastu, što podstiče opsežne napore za reciklažu. Međutim, uprkos ovim inicijativama, potražnja za niklom nastavlja da nadmašuje ponudu, a predviđa se da će se globalna potražnja značajno povećati do 2030. godine.
Kao odgovor na ove izazove, Evropska komisija je proširila svoju listu kritičnih sirovina, uključujući bakar i nikl kao „strateške sirovine“. Ova lista, uspostavljena 2011. godine, identifikuje materijale ključne za ekonomske sektore EU i navodi mere za rešavanje rizika u snabdevanju.
Industrijska konkurentnost
Evropske industrije već dugo izražavaju zabrinutost zbog nestašice resursa što dovodi do nepovoljnog konkurentskog položaja na globalnom nivou. Smanjenje aktivnosti domaćeg rudarstva u EU, zajedno sa sve većom zavisnošću od resursa, dodatvo povećava ovu zabrinutost.
Priznajući strateški značaj pristupa resursima, Evropska komisija je identifikovala bezbednost resursa kao prioritet u okviru Evropskog zelenog dogovora. Ova inicijativa ima za cilj da obezbedi dostupnost kritičnih sirovina neophodnih za čiste tehnologije, digitalni napredak, istraživanje svemira i odbrambene aplikacije.
Trgovinske tenzije i strateška autonomija
Rastuće trgovinske tenzije između SAD, Evrope i Kine pojačale su zabrinutost zbog dostupnosti sirovina. Ovo je izazvalo pozive da se proširi lista kritičnih sirovina EU i da se razmotre domaće rudarske operacije kako bi se poboljšala strateška autonomija i smanjila zavisnost od stranih izvora.
Međutim, kapacitet Evrope da poveća rudarske aktivnosti je ograničen otežanom dostupnošću i zatvorenim rudnicima. Uprkos ovim izazovima, u toku su napori da se poboljša prikupljanje podataka i praćenje sirovina kako bi se podržale domaće rudarske inicijative.
Reciklaža
Povećanje ponovne upotrebe i reciklaže može ojačati industrijsku konkurentnost Evrope i smanjiti zavisnost od spoljnih izvora. Međutim, trenutna infrastruktura za reciklažu je i dalje neadekvatna, što ometa napore da se ublaži kritičnost materijala. Bez obzira na to, napredak je postignut, posebno u sektorima poput čelika i nikla, gde inicijative za reciklažu dobijaju na zamahu.
Zakon o kritičnim sirovinama
Nedavno usvajanje Zakona o kritičnim sirovinama ima za cilj da podstakne evropski rudarski sektor, unapredi sposobnosti reciklaže i stvori mogućnosti za lokalno zapošljavanje. Zakon uspostavlja standarde za potrošnju sirovina, nalaže procenu rizika za ranjivosti lanca snabdevanja i postavlja ubrzane procese izdavanja dozvola za projekte ekstrakcije i prerade.
Dok Zakon navodi ambiciozne ciljeve, njegova uspešna primena zavisi od efektivne koordinacije i saradnje između država članica EU. Uspostavljanje jedinstvenih kontaktnih tačaka u svakoj zemlji i sprovođenje strogih merila za potrošnju sirovina biće od ključnog značaja za postizanje ciljeva Zakona.
Izvor: miningwatch.news
