Evropska industrija koja se oslanja na retke zemlje suočava se sa strukturnim rizicima u lancu snabdevanja, jer su ključne faze prerade koncentrisane van Evropske unije. Iako su retke zemlje male po masi u odnosu na obim industrijske potražnje, njihov značaj je vezan za primene u obnovljivoj energiji, električnoj mobilnosti, naprednoj elektronici i odbrambenim sistemima. U tom kontekstu, regulatorni okvir koji utiče na troškove trgovine dobija dodatnu težinu za planiranje nabavki i proizvodnje.
Evrostatski podaci pokazuju da su uvozi elemenata iz grupe retkih zemalja u EU porasli za 17,1% u 2025. godini, na približno 15.100 tona. Po težini, Kina je činila 46,8% uvoza, dok je Rusija zabeležila udela od 25,9%, a Malezija 23,1%. Kada se posmatra šira Evrostatska grupa merena vrednošću, Kina ostaje najveći dobavljač.
Ovi pokazatelji ukazuju na to da je tržište retkih zemalja relativno malog obima, ali strateški važno za više proizvodnih sektora. Koncentracija snabdevanja može da se prelije na rizike koji prevazilaze samo kretanje cena. Promene u izvoznim uslovima ili poremećaji u postrojenjima za preradu mogu uticati na proizvođače koji nemaju lako dostupne alternativne izvore materijala odgovarajućeg kvaliteta.
Prerada retkih zemalja nije ograničena na rudarstvo, jer razdvajanje i rafinacija predstavljaju tehnički zahtevne korake u vrednosnom lancu. Nakon hemijskog razdvajanja pojedinačnih elemenata, sledi proizvodnja metala i legura, dok izrada trajnih magneta zahteva specijalizovanu tehnologiju i precizne specifikacije materijala. Slabosti u bilo kojoj od tih faza mogu povećati zavisnost evropskih proizvođača od spoljnih dobavljača čak i kada su sirovine alternativno dostupne.
Energetska i tehnološka komponenta procesa dodatno komplikuje računicu troškova. Uvoz oksida retkih zemalja i metala trenutno ne podleže obavezi po osnovu CBAM-a isključivo zbog njihove emisijske strukture. Zbog toga evropski projekti ne mogu da računaju na granično prilagođavanje ugljenika kao mehanizam koji bi kompenzovao potencijalno više troškove električne energije, rada ili usklađenosti sa ekološkim zahtevima.
Za razvojne kompanije konkurentnost se zato oslanja na druge poluge koje su povezane sa operativnom izvedivošću. To uključuje pouzdanost ulaznih sirovina (feedstock), efikasnost tehnologija razdvajanja i rafinacije, kao i dugoročne odnose sa kupcima. U praksi, uspostavljanje kompletne linije podrazumeva koordinaciju između postrojenja za razdvajanje, proizvođača metala i proizvođača magneta.
Najjači komercijalni argument za evropsku preradu retkih zemalja vezan je za bezbednost snabdevanja kroz otpornost lanca vrednosti. Proizvođači automobila, industrija vetroturbina, odbrambene kompanije i elektronika mogu da traže dugoročne ugovore kako bi smanjili zavisnost od koncentrisanih kapaciteta prerade izvan EU. Takvi aranžmani mogu da obezbede vidljivost prihoda novim projektima, posebno kada kupci prioritet daju stabilnim isporukama i diverzifikovanom poreklu.
Regulatorni okvir EU dodatno utiče na planiranje kroz prepoznavanje strateških projekata. Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) može da doprinese kroz političku podršku, poboljšane uslove za dozvole i veću izvesnost za investiciono planiranje. Ipak, strateški značaj sam po sebi ne garantuje ekonomsku održivost postrojenja.
Da bi projekti bili bankabilni, potrebno je dokazati dostupnost odgovarajućeg feedstock-a i sposobnost ispunjavanja zahtevnih specifikacija proizvoda. Istovremeno, konkurentnost mora da se meri prema postojećim međunarodnim dobavljačima koji već imaju uspostavljene tokove prodaje. U tom smislu, dugoročne obaveze kupaca mogu imati veći značaj za finansijsku procenu projekta nego očekivanja da bi buduće proširenje CBAM-a moglo da promeni troškovnu sliku.
Paralelno sa primarnim tokovima materijala, reciklaža se pojavljuje kao potencijalni dodatni izvor za evropske procesore. Oporavak retkih zemalja iz odbačenih trajnih magneta i složenih elektronskih proizvoda mogao bi da smanji zavisnost od primarne eksploatacije. Međutim, tehnički izazovi ostaju izraženi jer su retke zemlje često ugrađene u kompleksne proizvode i mešovite tokove materijala.
Da bi reciklažni sistemi obezbedili količine pogodne za komercijalnu preradu, potrebna je organizacija prikupljanja, razdvajanja i daljeg procesiranja po troškovno održivim parametrima. Projekti koji kombinuju primarni feedstock sa recikliranim materijalom i imaju razrađenu tehnologiju razdvajanja mogli bi biti bolje pozicionirani za otporniji lanac snabdevanja. Dodatni faktor je postojanje uspostavljenih kupaca za magnete koji mogu apsorbovati kvalitetno definisane frakcije.
Pitanje proširenja CBAM-a na kritične minerale otvara dodatna metodološka pitanja koja se tiču obračuna emisija i uporedivosti proizvoda. Emisijski intenzitet može da varira kroz rute koje obuhvataju rudarstvo, hemijsko razdvajanje i proizvodnju metala. Istovremeno, tržište je već karakterisano koncentracijom kapaciteta prerade, što može uticati na to kako bi novi režim delovao na diverzifikaciju snabdevanja.
Bilo kakav budući pristup bi morao da uzme u obzir razlike između proizvodnih puteva bez stvaranja neželjenih prepreka diverzifikaciji evropskih izvora. Za sada se projekti retkih zemalja procenjuju u okviru postojećeg regulatornog okvira umesto oslanjanja na pretpostavke o proširenju graničnog mehanizma ugljenika. Prioritet EU ostaje razvoj sposobnosti potrebnih za preradu, rafinaciju i proizvodnju strateških materijala bliže industrijskim korisnicima.
Retke zemlje tako ilustruju da je evropska strategija kritičnih sirovina prvenstveno izazov otpornosti lanca snabdevanja. U tom okviru ključni elementi su procesna stručnost u Evropi, reciklažni kapaciteti kada su tehnički izvedivi, obezbeđen feedstock i dugoročna potražnja industrija koje koriste ove materijale. Uloga politike graničnog ugljenika ostaje sekundarna u odnosu na operativnu sposobnost kontinentalnog lanca vrednosti.
