Evropske institucije istovremeno pregovaraju o izmenama mehanizma za prilagođavanje ugljenika na granici (CBAM) i o načinu na koji će se troškovi emisija preliti kroz industrijske nabavne lance. Mehanizam je u punoj operativnoj primeni od januara 2026, a već utiče na odluke o kupovini, strukturu troškova i trgovinske odnose u sektorima koji troše energiju. U tom kontekstu, pitanje obuhvata CBAM-a postalo je centralno za konkurentnost metalne industrije i šireg industrijskog lanca vrednosti.
Konsolidovana industrijska poruka stiže iz koalicije od 20 evropskih udruženja, uz podršku industriAll European Trade Union. Inicijativa je najavljena 19. oktobra i upućena je Evropskom parlamentu, Savetu i Evropskoj komisiji da se CBAM proširi na što širi spektar finalnih i polufinalnih proizvoda. Među potpisnicima su EUROFER, European Aluminium, EUROMETAL i Steel for Packaging Europe, kao i organizacije koje predstavljaju prerađivače metala, proizvođače komponenti i šire industrijske dobavljačke lance.
Ključ spora je razlika između troškova ugljenika koje snose proizvođači u EU i onih koji se pojavljuju kod uvoza izvan obuhvata CBAM-a. Proizvođači u Uniji obračunavaju troškove kroz EU ETS, dok se kod nabavke pokrivenog čelika i aluminijuma ti troškovi mogu pojavljivati indirektno kroz cene materijala. Istovremeno, pojedini gotovi proizvodi proizvedeni van EU mogu ući na evropsko tržište bez ekvivalentne obaveze CBAM-a.
Industrijski predstavnici upozoravaju da bi ostavljanje nizvodnih dobara van mehanizma moglo prebaciti konkurentski pritisak sa primarnih materijala na kompanije koje ih prerađuju. Time se rasprava proširuje sa zaštite proizvođača čelika i aluminijuma na pitanje konkurentnosti čitavog lanca vrednosti. U praksi, to se odnosi na to kako će se troškovni teret emisija reflektovati u nabavnim cenama komponenti i poluproizvoda.
Trenutni CBAM pokriva odabranu robu u šest sektora: gvožđe i čelik, aluminijum, cement, đubriva, električnu energiju i vodonik. Cilj je usklađivanje troškova ugljenika za uvoz sa onima koje snosi uporediva proizvodnja u EU, kako bi se smanjili podsticaji za premeštanje proizvodnje intenzivne emisijama u jurisdikcije sa blažim klimatskim pravilima. Proizvodno zasnovan dizajn mehanizma otvara mogućnost razlika između uvezenih osnovnih materijala i gotovih proizvoda koji ih sadrže.
Primer koji se navodi u industrijskim argumentima odnosi se na proizvođača metalnih komponenti koji kupuje čelik ili aluminijum čija cena već odražava troškove povezane sa emisijama. Suprotna pozicija je da konkurentski proizvođač van EU može koristiti slične materijale za izradu finalnog proizvoda koji spada izvan trenutnog obuhvata CBAM-a, a zatim ga izvesti kupcima u Evropi bez ekvivalentne granične obaveze. Kako se ukidanje besplatnih emisijskih dozvola kroz EU ETS bude intenziviralo, ta razlika bi mogla postati izraženija za prerađivače.
Potencijalna izloženost se proteže na više industrijskih segmenata koji zavise od čelika i aluminijuma kao ulaznih sirovina. U tekstu se navode automobilske komponente, mašinerija, industrijska oprema, građevinski proizvodi, električni sistemi, pakovanje, kućni aparati, posuđe za domaćinstvo i oprema za čistu energiju. Za kompanije koje planiraju ulaganja u čišću proizvodnju u Evropi, zabrinutost je da viši domaći troškovi mogu oslabiti poziciju naspram uvezenih gotovih dobara čije ugrađene emisije nisu predmet istih graničnih naknada.
U tom smislu industrijska udruženja povezuju širi obuhvat sa komercijalnim podsticajem za proširenje kapaciteta niskougljenične proizvodnje unutar EU. Istovremeno se naglašava da bi preveliki jaz između tretmana primarnih materijala i tretmana finalnih proizvoda mogao umanjiti očekivani efekat dekarbonizacije kroz tržišne signale. Rasprava zato prelazi granice sektorskog pitanja čelika i aluminijuma.
Evropska komisija je predložila proširenje CBAM-a na 180 nizvodnih proizvoda intenzivnih čelikom ili aluminijumom u decembru 2025 putem zakonodavne inicijative COM(2025)989. Predviđeno je da izmena stupi na snagu 1. januara 2028, pod uslovom usvajanja zakonodavnog teksta. Savet je usvojio pregovaračku poziciju u junu 2026., podržavajući širi obuhvat proizvoda i jače zaštitne mehanizme protiv zaobilaženja pravila.
U septembru je Evropski parlament podržao još opsežniji pristup koji pokriva 457 kategorija nizvodnih proizvoda. Parlament je usvojio svoju pregovaračku poziciju glasovima 464 prema 50 uz 159 uzdržanih glasova. Ova faza predstavlja političko usaglašavanje oko okvira mehanizma pre konačnog zakonodavnog kompromisa.
Pregovori uključuju pitanja koja se odnose na aluminijumski i čelični otpad, emisije iz prekursora, vrednosti visokorizičnog podrazumevanja emisija i prakse raspodele niže-emisione proizvodnje izvozu namenjenom tržištu EU. U poziciji Parlamenta pominje se predlog da se godišnji prag oslobađanja zasnovan na masi za aluminijumske proizvode smanji sa 50 tona na 5 tona. Ako bi takva promena bila usvojena, veći broj uvozilaca bi mogao biti uključen u obaveze mehanizma.
Ipak, predložene liste proizvoda, pragovi oslobađanja i pravila usklađenosti zavise od ishoda pregovora između institucija EU. Politički razgovori bili su zakazani za 20. oktobar, uz nastojanje da širi dogovor bude postignut pre kraja 2026. Konačni zakonodavni kompromis nije potvrđen u dostupnim informacijama.
Iako poslednja industrijska koalicija podržava širi obuhvat nizvodnih proizvoda, proširenje je otvorilo suprotstavljene interese unutar evropske proizvodnje. Čeličane i prerađivači metala generalno favorizuju jaču zaštitu od uvezenih proizvoda koji imaju koristi od nižih troškova ugljenika. S druge strane, neki nizvodni proizvođači strahuju da bi brza ekspanzija mogla povećati troškove nabavke, otežati izveštavanje i pojačati neizvesnost u već opterećenim lancima snabdevanja.
Automobilski sektor posebno naglašava administrativni teret koji bi mogao nastati širenjem CBAM-a na stotine dodatnih tarifnih klasifikacija. U oktobarskom saopštenju ACEA, CLEPA i TyresEurope naveli su da bi takav potez mogao povećati obaveze administracije pre nego što budu rešeni postojeći izazovi verifikacije i implementacije. Udruženja su tražila proporcionalan obuhvat, primenljive izuzeće i realne rokove implementacije.
Ovaj raskorak pokazuje dilemu kreatora politike: širi mehanizam može poboljšati konkurentske uslove evropskih proizvođača izloženih uvozu gotovih proizvoda, ali istovremeno može povećati troškove usklađenosti za proizvođače i distributere koji zavise od uvoznih komponenti. Konačni komercijalni efekat zavisi od toga koji su proizvodi uključeni, kolike su ugrađene emisije po proizvodu, koje odbitke po ceni ugljenika treba primeniti i kako su strukturirani lanci snabdevanja. Takođe zavisi od dostupnosti nezavisno verifikovanih podataka o emisijama.
Ako proširenje bude usvojeno prema predloženom okviru, CBAM bi mogao dublje zahvatiti međunarodne proizvodne lance tako što bi izloženost prešla sa primarnih materijala na industrijske komponente i gotove proizvode. Izvoznici iz Kine, Indije, Turske, Ukrajine, zemalja Zapadnog Balkana i drugih proizvodnih tržišta mogli bi biti suočeni sa dodatnim zahtevima kada njihova roba spada u finalne carinske klasifikacije EU. Efekti bi varirali po proizvodu i procesu proizvodnje.
Navedeno je da bi proizvođači koji koriste čelik ili aluminijum nižih emisija mogli postati konkurentniji ako raspolažu pouzdanim evidencijama o emisijama na nivou postrojenja. Suprotno tome, kompanije koje ne mogu da dostave kredibilnu dokumentaciju o emisijama mogle bi imati veće obračunate granične obaveze ili složenije procedure usklađenosti. Posledice po kupovne uslove evropskih klijenata mogle bi zavisiti od načina dokazivanja ugrađenih emisija.
Istovremeno nije moguće zaključiti kako će se promeniti tržišni udeli samo na osnovu širokih trgovinskih kategorija bez preciziranja carinskih oznaka (CN kodova) koje će biti uključene u finalnom propisu. Za procenu uticaja potrebna bi bila analiza volumena uvoza u EU, carinskih vrednosti i uporedivih verifikovanih podataka o emisijama po proizvodu. U razmatranje bi trebalo uključiti i druge faktore kao što su tarife, trgovinske mere zaštite ili sankcije, troškovi energije, cene transporta tereta te promene potražnje i zaliha.
U tom okviru naglašava se da promene strukture uvoza ne treba automatski pripisivati samo CBAM-u bez uzimanja u obzir drugih uticaja na tržište. Mehanizam može delovati kroz cenu ugljenika i dokumentacione zahteve, ali ukupni rezultat zavisi od kombinacije ekonomskih parametara koji utiču na trgovinu.
Predloženo proširenje povećava značaj praćenja emisija (monitoring), verifikacije i sledljivosti kroz industrijske lance snabdevanja. Uvozničke kompanije mogle bi sve češće uključivati izloženost ugljeniku pri izboru dobavljača, obračunu konačne nabavne cene (landed cost) i pregovorima o ugovorima. Proizvođači će morati da obezbede jasniju dokumentaciju koja povezuje postrojenja za proizvodnju, kupljene materijale, emisije iz prekursora kao i potrošnju energije sa gotovim proizvodima.
Na performanse povezane sa emisijama može uticati i način snabdevanja električnom energijom jer tretman emisija vezanih za električnu energiju varira među sektorima CBAM-a i tipovima proizvoda. U tekstu se navodi da ugovori o kupovini obnovljive električne energije (PPA) ili sertifikati ne garantuju automatski nižu CBAM obavezu; svako potraživanje smanjenja mora biti usklađeno sa metodologijom obračuna emisija koja važi za konkretan sektor ili proizvod te pravilima verifikacije.
Promene mogu uticati i na industrijsko finansiranje jer banke pri proceni ulaganja mogu morati razmatrati potencijalnu CBAM izloženost zajedno sa cenama energije, dostupnošću sirovina i kretanjem tražnje. Za evropske proizvođače investicione odluke mogle bi postati osetljivije na tajming implementacije downstream pokrivenosti kao i na njen konačni obuhvat. Za izvoznike van EU dodatno dokazivanje konkurentnosti nakon potencijalnog uključivanja graničnih troškova može postati važnije pri planiranju prodaje.
Šira rasprava odražava izazov usklađivanja industrijske konkurentnosti sa ciljevima dekarbonizacije uz istovremeno očuvanje pristupačnoj energiji i ekonomsku bezbednost Evrope. Proizvođači čelika i aluminijuma suočavaju se sa međunarodnom konkurencijom paralelno sa troškovima dekarbonizacije sopstvene proizvodnje dok njihovi kupci moraju kontrolisati ulazne cene uz konkurenciju na tržištima gde su cene osetljive na promene ponude i tražnje.
Navedeno je da preuzak CBAM može ostaviti praznine koje omogućavaju preusmeravanje proizvodnje intenzivne emisijama ka gotovim proizvodima van mehanizma. Suprotno tome, preširok ili loše dizajniran sistem mogao bi nametnuti značajan administrativni teret evropskim proizvođačima oslonjenim na uvoznu komponentnu robu. Zadatak institucija EU je da ograniče rizik „curenja ugljenika“ bez nepotrebnog povećanja troškova proizvodnje ili obeshrabrivanja ulaganja unutar evropske industrije.
Kampanja koju prenose industrijska udruženja ukazuje da proizvođači sve češće posmatraju CBAM kao instrument trgovinske politike uz klimatsku regulativu umesto isključivo ekološke mere. Ključna odluka leži u tome koliko daleko će granični trošak ugljenika pratiti tokove od čelika i aluminijuma do finalnih proizvoda koje evropske fabrike izrađuju ili prodaju nakon nabavke komponenti. Ishod pregovora određivaće da li će mehanizam jačati niskougljeničnu proizvodnju unutar Evrope ili dodatno povećavati neizvesnost duž industrijskih lanaca snabdevanja.
