Evropska industrija kritičnih sirovina ulazi u novu fazu regulisanja dok se istovremeno priprema širenje kapaciteta za proizvodnju metala i minerala potrebnih za energetsku tranziciju. U fokusu je predlog Evropske komisije za Critical Raw Materials Act (CRMA), koji je postavljen kao okvir za obezbeđivanje snabdevanja, ali i za promene u načinu planiranja i odobravanja rudarskih projekata. Rasprave o tome kako se balansiraju ciljevi sigurnosti snabdevanja i ekološki rizici dobile su dodatnu dimenziju kroz seminar seriju o održivim perspektivama rudarstva i implikacijama EU politike na prirodne granice planete.
Predlog CRMA objavljen je u martu 2023. godine, a planovi u dokumentu uključuju otvaranje novih rudnika u Evropi i korišćenje mineralnih resursa iz otpadnih materijala rudnika koji su zatvoreni. Komisija istovremeno predlaže skraćivanje procedura izdavanja dozvola za nove projekte, uz obavezu kompanija da izveštavaju Evropskoj uniji o svojim ekološkim otiscima. Evropski parlament je akt odobrio prošlog septembra, čime je politički proces prešao u fazu praktične razrade uticaja na industriju.
Seminar serija, organizovana tokom jeseni 2023. godine, okupila je stručnjake koji su analizirali ključna pitanja relevantna za buduće odluke o rudarstvu. Tema je bila da li globalno postoji dovoljno mineralnih resursa za realizaciju zelene tranzicije, kao i kakav bi bio uticaj povećanog obima rudarenja na životnu sredinu. U raspravi se posebno razmatralo da li je cirkularna ekonomija dovoljna kao rešenje ili je potrebno preispitivanje nivoa potrošnje.
U kontekstu zavisnosti EU od uvoza kritičnih sirovina, poslanica Evropskog parlamenta Henna Virkkunen iznela je podatke o strukturi snabdevanja. Prema njenim navodima, EU je trenutno zavisna od Kine kada su u pitanju kritične sirovine, dok evropska potrošnja iznosi oko 20% svetske potrošnje tih materijala. Istovremeno, proizvodnja u Evropi je približno 2% ukupne svetske proizvodnje. Na skupu su izražene zabrinutosti zbog potencijalnog pogoršanja ekološke bezbednosti usled povećanja obima rudarenja, posebno imajući u vidu ideju pojednostavljenih procedura dozvoljavanja.
Pitanje održivosti postaje složenije kada se polazi od činjenice da se prelazak sa ekonomije zasnovane na fosilnim gorivima često vezuje za povećanu potrebu za kritičnim mineralima. Učesnici su ukazali na dilemu kako obezbediti dodatne količine sirovina uz minimalan uticaj na biodiverzitet i prirodne vrednosti, kako u kratkom tako i u dugom roku. Posebno se postavljalo pitanje koliko se prirodni sistemi uzimaju u obzir prilikom donošenja odluka o novim rudnicima.
Profesor Janne Kotiaho, predsednik Finskog panela za prirodu sa Univerziteta u Jyvaskili, naglasio je da gubitak biodiverziteta nastavlja da raste ubrzanim tempom u Evropi i Finskoj. Njegova poruka bila je da bi za zaustavljanje gubitka biodiverziteta trebalo primeniti restorativna rešenja koja su „pozitivna za prirodu“, a ne pristupe zasnovane na principu „nema neto gubitka“. U isto vreme, Riikka Karppinen iz Sodankylä izrazila je nezadovoljstvo ciljevima koji bi mogli omogućiti otvaranje novih rudnika u područjima koja su trenutno pod zaštitom. Ona je govorila protiv planova globalne kompanije da otvori novi nikalni rudnik blizu svog doma u zoni koja je zaštićena finskim zakonodavstvom i EU Natura okvirom.
Karppinen je tokom izlaganja podelila iskustva stanovnika pogođenih takvim planovima, što je dodatno osvetlilo društvenu dimenziju procesa odobravanja projekata. U praksi, ovakvi slučajevi utiču na to kako se procenjuju rizici i kako se formira prihvatljivost projekata među lokalnim zajednicama. Za regulatorni dizajn CRMA to znači da će ekološke i društvene implikacije biti deo šireg operativnog okvira, naročito kada se dozvole skraćuju.
U delu seminara posvećenom količinama materijala potrebnim za energetsku tranziciju, istraživački profesor Simon Michaux iz Finskog geološkog zavoda izneo je procene koje su predstavljene kao alarmantne po pitanju dostupnosti resursa. Prema njegovim navodima, pri aktuelnim stopama potrošnje energije ne postoji dovoljno mineralnih resursa da bi se svet u potpunosti preusmerio na obnovljive izvore energije. Michaux je pritom naveo da su minerali „nova nafta“, čime je naglasio stratešku važnost sirovina kao ograničavajućeg faktora tranzicije. Ova tačka rasprave direktno se nadovezuje na pitanje da li postojeći obrasci potrošnje mogu biti održivi kada se zamena fosilnih goriva oslanja na rudarstvo.
Da bi se razumela implementacija CRMA u finskom kontekstu, Jarkko Vesa, specijalni savetnik u finskom Ministarstvu privrede i zapošljavanja, predstavio je pregled načina na koji proces započinje. U okviru istog tematskog bloka, Veli-Matti Hilla, direktor održivog razvoja kompanije Terrafame, dodatno je naglasio da su evropske institucije dale značajan podsticaj rudarstvu kroz regulatorni i strateški okvir. Takva interpretacija relevantna je jer pokazuje kako industrija čita smer politika koje dolaze iz EU institucija.
Završno izlaganje održao je Lasse Miettinen iz Sitra-e, gde su zaključci predstavljeni kroz prizmu potrebe za kombinovanjem rešenja umesto oslanjanja na jedan mehanizam. Miettinen je ukazao da se trenutni razvoj odvija iznad granica planete i da klimatska kriza, gubitak biodiverziteta i iscrpljivanje prirodnih resursa ne mogu biti rešavani odvojeno. On je istakao da prelazak na cirkularnu ekonomiju treba posmatrati kao ključni uslov rešenja višestrukih kriza.
U tom okviru naveden je niz elemenata koji bi trebalo da smanje rizike snabdevanja i istovremeno omoguće pozitivne ekološke ishode: cirkularna rešenja, diverzifikovane dobavne opcije i veća lokalna proizvodnja uz ciljanje održivijih obrazaca života i primenu kompenzacija vezanih za biodiverzitet. Posebno je naglašeno da upravljanje biotičkim i abiotičkim resursima treba redefinisati tako da bude povezano sa širim razumevanjem prirodnih sistema.
Hannele Pokka, profesorica prakse iz oblasti odgovornosti prema životnoj sredini i predsedavajuća seminar serije, dodala je analitičku perspektivu o društvenoj dinamici oko rudarenja u Finskoj. Kako je navedeno, opšta podrška rudarstvu među građanima postoji, ali uz jasnu distinkciju: ljudi ne žele rudnik blizu svojih domova. Finska ima dugu tradiciju rudarenja jer se mineralima bavi „stotinama godina“, ali poslednjih godina javno mnjenje postaje kritičnije.
Kao primer promene percepcije izdvojen je ekološki incident povezan sa rudnikom Talvivaara, nakon kojeg su novi projekti teže dobijali društvenu saglasnost. U tekstu seminara navedeno je da su pojedini projekti, posebno u severnoj Finskoj, ostali „u čekanju“. Za kompanije koje traže odobrenja projekata istaknuto je da bi rudarstvo trebalo reformisati tako da uključi širi pojam održivosti, uključujući nove pristupe i tehnološka rešenja u upravljanju vodama.
