Evropa redefiniše svoj pristup rudarstvu, prelazeći sa modela koji se oslanja na tržišne mehanizme ka aktivnijem učešću države. U okviru Zakona o kritičnim sirovinama (CRMA) i revidiranih pravila o državnoj pomoći, rudarstvo i prerada strateških metala postaju quasi-infrastrukturna sredstva, koja su podobna za direktnu i indirektnu javnu podršku.
Tradicinalna tržišna ekonomija često ne uspeva da obezbedi pouzdanu opskrbu za metale kao što su litijum, retki zemni metali, nikl, mangan i bakar. Ovi materijali se suočavaju sa cenovnom volatilnošću, geopolitičkom koncentracijom opskrbe i dugim vremenskim okvirima razvoja, što odvraća privatne investitore. Rešenje koje Evropa nudi je delimično internalizovanje ovog rizika kroz učešće države, čime se projekti čine privlačnijim za dugoročni kapital.
Oblici javne podrške uključuju različite mehanizme: poreske olakšice za investicije, ubrzanu amortizaciju, kompenzaciju cena energije, javne garancije otkupa i sufinansiranje putem nacionalnih razvojnih banaka. Ove mere zajedno mogu pokriti od 20 do 35% ukupne vrednosti projekta uz uslov da ispunjavaju visoke standarde zaštite životne sredine (ESG) i imaju stratešku važnost.
Uprkos višim troškovima inicijalnog ulaganja zbog usklađenosti sa ESG standardima, koji mogu dodati 10-15% na kapitalne troškove (CAPEX), efekat na povrat investicija može biti značajan. Na primer, integrisani projekat rudnika litijuma i prerađivačkog postrojenja vredan 1.8 milijardi evra može zahtevati povrat na kapital (IRR) iznad 18% bez državne podrške. Međutim, uz pomoć države koja smanjuje početne troškove i garantuje tokove prihoda, potrebni IRR opada na 12-14%, čime se projekat čini privlačnim za penzione fondove i infrastrukturni kapital.
U mnogim slučajevima, vlade ili državne institucije zadržavaju manjinske vlasničke udele ili prava veta nad prodajom imovine kada su uključeni kupci van EU. Ovo može otežati izlazne strategije za privatne investitore i smanjiti likvidnost sekundarnog tržišta. Iako državna pomoć stabilizuje ekonomiju rudarstva u Evropi, ona ne čini projekte jeftinijim; umesto toga, ona pretvara obećavajuće geološke depozite u imovinu koja je osigurana politikom i smanjenim rizikom.
Dugoročni kapitalni investitori koji prihvataju umanjene povrate u zamenu za smanjenu volatilnost i političku podršku postaju pobednici ovog novog modela. Nasuprot tome, kratkoročni investitori orijentisani na cene sve više gube interesovanje za evropsko tržište rudarstva.
