Evropa se suočava sa značajnim strukturnim slabostima u oblasti prerade i rafinacije sirovina, što može ugroziti njene ambicije za postizanje nezavisnosti u snabdevanju kritičnim sirovinama. Dok se pažnja donosioca odluka sve više usmerava na ponovno otvaranje rudnika, nedostatak adekvatne metalurške i hemijske infrastrukture može neutralisati strateške dobitke ostvarene na izvoru.
Trenutno, većina kritičnih sirovina u Evropi se izvozi u obliku koncentrata, dok se gotovi ili polugotovi proizvodi uvoze. Ovaj disbalans posebno se odnosi na litijum, retke zemljoradnje, mangan, grafit i bakar. U ovom trenutku, Evropa praktično ne proizvodi hemikalije od litijuma potrebne za baterije, uprkos rastućem broju projekata rudarenja litijuma. Takođe, kapacitet za separaciju retkih zemalja na komercijalnom nivou ne postoji, a prerada mangana i grafita ostaje uglavnom zavisna od dobavljača van EU.
Ekonomija ovih izazova je značajna. Rafinacija predstavlja većinu vrednosti duž lanca snabdevanja. Na primer, konverzija litijum-spodumena u litijum-hidroksid čini oko 30-45% ukupne dodate vrednosti, dok separacija retkih zemalja i proizvodnja metala može predstavljati više od 60% konačne vrednosti proizvoda. Izvoz koncentrata dovodi do gubitka marži, kvalifikovanih radnih mesta i industrijske stručnosti, dok Evropa zadržava ekološke i društvene posledice rudarenja.
Izgradnja kapaciteta za preradu je kapitalno intenzivna i politički osetljiva. Na primer, postrojenje za separaciju retkih zemalja koje obrađuje 20.000 tona mešovitog koncentrata godišnje može zahtevati investiciju između 1.2 i 1.8 milijardi evra, uz kompleksno upravljanje otpadom. Hemijska postrojenja za litijum zahtevaju slične kapitalne izdatke i suočavaju se sa strogim nadzorom kada je reč o korišćenju vode i emisijama.
Cene energije ostaju ključna prepreka. Čak i nakon nedavne normalizacije tržišta, cene industrijske električne energije u Evropi su strukturno više nego u Kini ili delovima Amerike. Razlika od samo 20 evra po MWh može eliminisati marže prerade tokom opadanja cena roba, što obeshrabruje privatne investicije bez dugoročnih ugovora o otkupu ili garancija cena.
Evropski zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) prepoznaje ovu ranjivost prioritetizovanjem integrisanih projekata od rudnika do prerade. Strateški status sve više zavisi od spremnosti za preradu nego samo od veličine rude, što ukazuje na promenu ka razvoju koji ne oslanja isključivo na strane rafinerije.
I pored ovog pomaka politike, napredak ostaje spor. Postrojenja za preradu često se suočavaju sa većim lokalnim protivljenjem nego rudnici zbog zabrinutosti oko hemijskih rizika i otpada. Vremenski okviri za dobijanje dozvola su formalno ograničeni, ali ostaju neizvesni u praksi. Finansiranje obično zahteva javnu participaciju rizika od 30-40% da bi se postigla bankabilnost.
Konačno, nedostatak kapaciteta za rafinaciju u Evropi predstavlja ne samo industrijski problem već i stratešku ranjivost. Rudarenje bez prerade ne donosi autonomiju niti očuvanje vrednosti. Sledeće poglavlje strategije Evrope za sirovine biće definisano manje novim projektima eksploatacije, a više time da li će kontinent biti spreman da podrži hemijsku i metaluršku infrastrukturu potrebnu za transformaciju ruda u strateške materijale.
