U poslednje dve decenije, sistem cenjenja ugljen-dioksida u Evropi suočava se sa najvećim političkim i ekonomskim izazovima. Debata među donosiocima odluka, poslovnim liderima i stručnjacima za klimu ukazuje na to da više nije pitanje da li tržišta ugljen-dioksida mogu smanjiti emisije, već kako ostvariti sledeću fazu dekarbonizacije bez ugrožavanja industrijske konkurentnosti i ekonomskog rasta.
Kako Evropska unija nastavlja sa ambicioznom klimatskom agendom, budućnost Evropskog sistema trgovanja emisijama (ETS) postaje ključna za oblikovanje investicionih odluka i strategija industrije. Stručnjaci upozoravaju da samo cenjenje ugljen-dioksida neće biti dovoljno za postizanje dugoročnih klimatskih ciljeva, već je potrebno integrisati jače industrijske politike i međunarodnu saradnju.
Od svog pokretanja 2005. godine, ETS je postao najveće i najsofisticiranije tržište ugljen-dioksida na svetu. Ovaj sistem uspostavlja mehanizam koji postavlja cenu na emisije ugljen-dioksida, podstičući kompanije da smanje zagađenje i usmere investicije ka čistijim tehnologijama. Tokom proteklih dvadeset godina, ETS je doprineo značajnom smanjenju emisija u ključnim sektorima kao što su:
proizvodnja energije, teška industrija, avijacija i proizvodnja.
Stvaranjem transparentnog signala cene ugljen-dioksida, ETS je uticao na milijarde evra investicija i ubrzao implementaciju obnovljivih izvora energije širom Evrope. Međutim, mnoge od lakših i jeftinijih mera za smanjenje emisija su već ostvarene kroz širenje obnovljivih izvora energije, prelazak sa uglja na gas, poboljšanje energetske efikasnosti i modernizaciju mreže. Sledeća faza dekarbonizacije biće znatno teža.
Buduće redukcije emisija sve više će dolaziti iz sektora gde je dekarbonizacija tehnički složena i finansijski zahtevna. Ovi sektori uključuju proizvodnju čelika, cementa, hemijsku obradu, brodarstvo i tešku proizvodnju. Za razliku od sektora električne energije gde su obnovljive tehnologije široko dostupne, mnogi industrijski procesi još uvek nemaju isplative niskougljenične alternative.
Povećanje cena ugljen-dioksida može značajno pritisnuti evropske proizvođače koji se već suočavaju sa visokim troškovima energije i intenzivnom globalnom konkurencijom. Ovo predstavlja kritičnu promenu za investitore; cenjenje ugljen-dioksida postaje važan alat ali ne može biti jedino rešenje.
Jedan od ključnih problema u ovoj debati je nejednak uticaj cenjenja ugljen-dioksida na društvo. Bogatije domaćinstva često imaju pristup tehnologijama koje smanjuju njihovu izloženost rastućim troškovima ugljen-dioksida kao što su električni automobili i solarni sistemi. S druge strane, domaćinstva sa nižim prihodima suočavaju se sa rastućim troškovima transporta i energije bez mogućnosti ulaganja u ove rešenja.
Mnogi evropski proizvođači moraju apsorbovati troškove ugljen-dioksida dok se takmiče protiv proizvođača iz regiona gde su ekološki propisi manje strogi. Ovo dodatno komplikuje održavanje javne podrške za ambiciozne klimatske politike.
Mehanizam prilagođavanja granice za emisije (CBAM) proširuje uticaj evropske klimatske politike van granica EU. Izvoznici koji snabdevaju tržište EU proizvodima visoke emisije pripremaju se za veće troškove povezane sa emisijama. Sektori koji će najviše biti pogođeni uključuju čelik, aluminijum, đubriva, proizvodnju električne energije i industrijske materijale.
Kao što se besplatne dozvole za emisiju postepeno ukidaju unutar ETS-a, očekuje se da će CBAM postati sve moćniji faktor u oblikovanju globalnih trgovinskih tokova i industrijskih lanaca snabdevanja. Kompanije koje posluju u zemljama poput Srbije moraju se prilagoditi ovim novim zahtevima kako bi ostale konkurentne.
Jedan od značajnih pravaca diskusije je sve veće prepoznavanje potrebe da klimatska politika bude povezana s industrijskom politikom kako bi se sprečilo „curenje“ karbona – fenomen gde proizvodnja prelazi u zemlje s nižim ekološkim standardima bez stvarnog smanjenja globalnih emisija.
Političari razmatraju različite mere kako bi adresirali ovaj izazov uključujući prilagođavanje raspodele besplatnih dozvola i podršku programima za energetski intenzivne industrije. Cilj je osigurati da redukcije emisija idu ruku pod ruku s ekonomskim rastom umesto da ga ugrožavaju.
Iako postoje nesuglasice oko budućih reformi ETS-a, one će verovatno biti ocenjivane ne samo po smanjenju emisija već i po njihovom uticaju na zapošljavanje, proizvodnju u industriji, pristupačnost energije kao i stratešku autonomiju.
S obzirom na složenost regulativa o klimi koje se razvijaju širom sveta, sposobnost dokumentovanja performansi u pogledu emisija postaje jednako važna kao troškovi proizvodnje. Konkurentski pejzaž se menja od jednostavnog upravljanja emisijama do dokazivanja uspešne dekarbonizacije industrijskih procesa.
