Evropa nastavlja da ubrzava napore ka lokalizaciji rafinacije litijuma, prelazeći iz faze ambicija u konkretne industrijske projekte. Iako se razvoj odvija brzo, regionalni kapaciteti rafinacije su i dalje daleko ispod predviđene potražnje. Do 2030. godine, proizvodnja baterija u Evropi će zahtevati više od 300.000 tona litijum-hidroksida ekvivalentnog (LCE), dok trenutno potvrđeni i napredni projekti rafinacije čine manje od 100.000 tona godišnje.
Jedan od najnaprednijih projekata u Evropi je Keliber u Finskoj, koji vodi kompanija Sibanye-Stillwater. Očekuje se da će proizvodnja početi 2026. godine, a projekt kombinuje rudarstvo, koncentraciju i rafinaciju kako bi proizveo oko 15.000 tona godišnje baterijskog litijum-hidroksida. Ukupni troškovi kapitala (CAPEX) se procenjuju na 880 miliona dolara, što ukazuje na visoke troškove uspostavljanja kompletnih evropskih lanaca snabdevanja.
U Nemačkoj, Vulcan Energy Resources razvija geotermalni projekat litijuma sa ciljem proizvodnje od 40.000 tona godišnje. Ovaj projekat podržava Evropska investiciona banka i koristi geotermalne slane izvore za dobijanje litijuma bez emisije ugljen-dioksida. Prva faza CAPEX-a se procenjuje na više od 1 milijarde evra, što dodatno naglašava kapitalno intenzivnu prirodu evropske infrastrukture za rafinaciju.
Najveće ležište litijuma u centralnoj Evropi, projekat Cinovec, razvija kompanija ČEZ u partnerstvu sa European Metals Holdings. Iako je veličina resursa značajna, očekuje se da proizvodnja neće početi pre kraja decenije, što ukazuje na širi problem: Evropa se suočava sa dužim rokovima za dobijanje dozvola i višim kapitalnim troškovima u poređenju sa konkurentima iz Australije, Čilea i Kine.
Ekonomika evropske rafinacije litijuma je snažno pogođena marginama konverzije. Kineski prerađivači dominiraju globalnim procesiranjem, uživajući u CAPEX-u koji je otprilike 30–40% niži od evropskih ekvivalenata i visoko integrisanim lancima snabdevanja. Evropski projekti se umesto toga takmiče na osnovu ESG kredencijala, niskougljeničkog snabdevanja i blizine krajnjim tržištima.
Finska postaje regionalno središte litijuma sa dodatnim kapacitetima rafinacije koji se razvijaju u industrijskoj zoni Kokkola. Stabilna regulativa, pristup obnovljivim izvorima energije i blizina nordijskim projektima baterija jačaju Finsku kao ključnu tačku strategije Evrope za litijum.
I pored ovih napora, razlika između ponude i potražnje za litijumom ostaje značajna. Čak i pod optimističnim scenarijima, Evropa će nastaviti da uvozi značajan deo svojih hemikalija na bazi litijuma do 2030. godine. Ova zavisnost povećava geopolitički rizik i volatilnost cena, naglašavajući hitnu potrebu za ubrzanjem domaće rafinacije uz projekte rudarenja.
Finansijski gledano, projekti rafinacije litijuma zahtevaju između 600 miliona i 1,2 milijarde evra CAPEX-a, pri čemu profitabilnost zavisi od dugoročnih ugovora o otkupu sa proizvođačima baterija. EBITDA marže mogu premašiti 25–30% pod povoljnim uslovima; međutim, visoka početna ulaganja i regulatorna složenost znače da samo dobro kapitalizovani razvojni subjekti—često podržani državnim finansiranjem—mogu uspešno realizovati projekte.
