Tokom poslednjih meseci, zvaničnici Srbije ponovo su doveli u fokus ekonomske efekte projekta litijuma u dolini Jadra, uz poruke da se rudarski poduhvat kompanije Rio Tinto ne može tretirati kao zatvoren. Predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić je tokom posete Valjevu povezala potencijalne koristi litijuma sa ranijim norveškim modelom prihoda od nafte. Takve izjave vraćaju raspravu u centar pitanja kako bi se finansijski efekti od eksploatacije i prerade mogli odraziti na budžet i lokalne zajednice, ali i na način upravljanja resursima.
U nizu javnih nastupa, predsednik Aleksandar Vučić i ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović iznosili su argumente u korist otvaranja rudnika litijuma na području Loznice i Krupnja. Ključna linija obrazloženja svodi se na očekivane finansijske koristi za stanovnike tih opština, radna mesta uz visoke zarade i prihod države kroz rudarske naknade, kao i druge poreze i takse. U tom okviru, Brnabić je kao premisu koristila poređenje sa Norveškom, što je dodatno pojačalo interesovanje za razlike između dva modela upravljanja prirodnim bogatstvima.
Rio Tinto je, prema iznetim informacijama, izdvojio 2,4 milijarde dolara za izgradnju rudnika litijum-borate rude i postrojenja za preradu pogodnu za proizvodnju baterija u narednih 15 godina. Ovakva investiciona dinamika je relevantna jer određuje tempo razvoja lanca vrednosti od sirovine do proizvoda koji se koristi u elektroenergetskim i transportnim aplikacijama. Istovremeno, javnost je izrazito fokusirana na troškove i potencijalne ekološke uticaje koje bi projekat mogao imati.
Predstavnik Rio Tinta u Srbiji Marijanta Babić procenio je da bi država mogla godišnje da dobije oko 180 miliona evra kroz poreze i rudarske naknade. U praksi, ovakav nivo prihoda predstavlja merljiv doprinos budžetskim stavkama, ali otvara pitanje obima u odnosu na ukupnu veličinu državnog budžeta. Poređenje postaje posebno osetljivo kada se uporede makrofinansijske razmere norveškog sektora nafte i planirani fiskalni efekti litijuma u Srbiji.
Procene o norveškim prihodima pokazuju značajne fluktuacije tokom vremena. Procena gotovinskog toka norveškog budžeta iz naftne industrije za 2023. godinu iznosi 84,2 milijarde evra, što je za 58 milijardi evra manje u odnosu na 2022. godinu. Samo od poreza na naftu i gas prošle godine država je prikupila 41 milijardu evra, dok su za tekuću godinu planirani prihodi od 666 miliona evra iz poreza i taksi, uključujući naknade za površinu zemljišta i ekološke takse.
Struktura norveških prihoda uključuje i mehanizme vlasništva države nad infrastrukturom i energetskim kompanijama. Državno preduzeće SDFI (State’s Direct Financial Interest) ostvaruje prihode po osnovu vlasništva nad naftnim i gasnim poljima, cevovodima i rafinerijama; za ovu godinu planirani su neto prilivi gotovine od 25 milijardi evra po tom osnovu. Dodatno, država preko kompanije Equinor ima udio od 67% akcija, a očekivani dividendi prihod iz Equinora ka državi za 2024. godinu iznosi 3,25 milijarde evra.
U fiskalnoj slici Norveške navodi se da navedeni tokovi ne uključuju poreze koji proističu iz zarada zaposlenih u kompaniji. Istovremeno, podaci ukazuju da su čak i u ranim fazama eksploatacije nafte početni budžetski efekti bili ograničeni, dok su ulaganja i izvoz rasli pre nego što su prihodi postali dominantni. Tek 1981. godine, deset godina nakon početka eksploatacije, udio prihoda od nafte dostigao je 20%, a krajem sedamdesetih poreski prihodi su počeli da se mere milijardama dolara.
Za razliku od toga, procena da bi Srbija mogla da dobije oko 180 miliona evra godišnje od litijuma stavlja taj iznos u kontekst ukupne budžetske potrošnje. Budžet za 2024. godinu naveden je kao 17,4 milijarde evra, pa bi pomenuti fiskalni efekat činio približno jedan procenat tekućeg obima budžeta. Takav odnos pomaže da se kvantifikuje razmera doprinosa bez oslanjanja na šire narative o transformaciji ekonomije.
Razlike postoje i u poreskoj arhitekturi koja utiče na raspodelu dobiti između države i kompanija. U Norveškoj se navodi kombinovani marginalni poreski teret: standardni porez na dobit od profita iznosi 22%, a zatim se primenjuje poseban porez od 71,8%, što daje zbirni marginalni poreski teret od 78% realizovane dobiti. U Srbiji se standardni profit tax navodi kao 15%, dok rudarska naknada iznosi tri procenta prihoda kompanije.
Još jedna ključna razlika tiče se upravljanja resursom kroz institucionalni okvir vlasništva. Norveška je još 1972. godine osnovala Statoil radi upravljanja bogatstvom od nafte i gasa; do trenutka kada je kompanija izašla na berzu Njujorške berze prodajom 33% akcija već je bila međunarodni igrač. Statoil je kasnije promenio naziv u Equinor 2018. godine.
U kontekstu litijuma u Srbiji ističe se da bi rudu eksploatisala strana kompanija koja bi izvlačila rudu i profit iz zemlje radi isplate akcionarima. Paralelno s tim, Norveška akumulira prihode kroz investicione mehanizme države; norveški penzioni fond naveden je kao najveći suvereni fond sveta sa imovinom od 1,62 biliona dolara pod upravljanjem. Za 2023. godinu fond je ostvario profit od 223 milijarde dolara za svoje vlasnike, odnosno građane Norveške.
Pored fiskalnih brojki, pomenuti primeri ukazuju koliko transparentnost podataka o prihodima može da utiče na način praćenja efekata energetskih politika tokom decenija. U norveškom slučaju naglašava se dostupnost podataka o prihodima od nafte i radu državne naftne kompanije kroz period od 1971. godine do danas, uz objavljene finansijske izveštaje počevši od 1972. godine. Time se uspostavlja drugačiji režim javnog informisanja u odnosu na praksu izveštavanja državnih institucija i državnih preduzeća.
U Srbiji se rasprava o projektu litijuma nastavlja kroz balansiranje očekivanih fiskalnih doprinosa sa pitanjima troškova i mogućih uticaja na životnu sredinu. Iznete procene o godišnjim prihodima države od oko 180 miliona evra stavljaju taj potencijalni tok u odnos prema veličini budžeta za 2024. godinu od 17,4 milijarde evra. Istovremeno, planirana investicija Rio Tinta od 2,4 milijarde dolara za rudnik i rafineriju tokom narednih 15 godina ostaje centralna tačka operativnog planiranja projekta.
