Nedavni događaji kao što je kriza poluprovodnika, teškoće u snabdevanju izazvane merama u vezi sa pandemijom i rat u Ukrajini su istakli krhkost globalne ekonomije koju karakteriše a koncentracija resursa odjednom može postati manja pristupačna. Proteklih decenija geopolitički okviri su oblikovani oko resursa koji su još uvek čvrsto usidreni u 20. veku (nafta, cevovodi i otimanje ekstraktivne ili poljoprivredne površine u zamenu za lak novac). Danas smo možda na početku podele sveta u novim sferama uticaja koje diktira energetsku rekonfiguraciju, klimatske promene i sveukupno dedemokratizacija planete.
Uprkos dovoljnim globalnim resursima za podršku ambicioznim planovima za ublažavanje klimatskih promena, lanci vrednosti sirovina:
– obuhvataju vađenje minerala, rafinaciju i reciklažu,
– postali su visoko centralizovani zbog geografskih distribucija, ekonomskih
specijalizacija i geopolitičkih faktora.
Kina dominira ovim poljem, i kontroliše skoro sve teške elemente retkih zemalja, 91% magnezijuma i 76% zaliha silicijumskih metala širom sveta. Slično, postoje značajne tržišne koncentracije: Demokratska Republika Kongo zauzima više od 60% globalnog tržišta kobalta, dok Južna Afrika ima udeo od 71% za platinu i Rusiju 40% paladijuma. Pod ovim skoro monopolističkim uslovima, EU se u velikoj meri oslanja na ove zemlje kako bi zadovoljila svoje potrebe za sirovinama.
Koncentracija kritiče proizvodnje metala i prečišćavanjw među relativno malim brojem zemalja stvara značajne geopolitičke rizike. Geostrateški savezi mogu postati još važniji u veoma fragmentiranom svetu sa potencijalnim rizicima u snabdevanju, kao I povećanjima šansi za tržište, lokaciju ili reputacione rizike.
Rizici bi se mogli dodatno povećati ako bi neke od zemalja koje su bogate kritičnim sirovinama odlučue da formiraju kartel. Svet bi tada morao da se suoči sa „OMEC-om“.
Kako može OMEC izgledati? Zemlje bogate mineralima kao npr. Demokratska Republika Kongo, Čile, Peru, Kina, Rusija, Južna Afrika, pa čak i Australija imaju ekonomske koristi od sve veće potražnje i moglo vi da dođe do oformlojenja savez. Iako bi takva inicijativa dolazila sa izazovima vezanim za upravljanje i geopolitike, to bi predstavljalo velike rizike za zemlje koje su veoma zavisne od uvoza ovih minerala, kao npr. one u EU, kao i Japan i Južna Koreja, koje mogu da se suoče sa prekidima u snabdevanju i povećanim troškovima. SAD bi mogle biti donekle ublažene od udarca jer su dostupni mnogi mineralni resursi, mada nedovoljno za ispunnjavanje svojih budućih potreba. Špekulativni OMEC bi mogao preduzeti niz akcija za uticaj na globalnom tržištu, uključujući:
- Manipulaciju cenama: OMEC bi mogao da ograniči snabdevanje kroz proizvodne ili izvozne kvote za povećanje cena, što bi zauzvrat napravilo skuplje tehnologije čiste energije i na kraju usporiti zelenu tranziciju.
- Prekidi u snabdevanju: Kartel bi mogao strateški poremetiti snabdevanje radi vršenja (geo) političke poluge nad zemljama koje su veoma zavisne od ovih metala.
- Ekskluzivni trgovinski sporazumi: kartel bi mogao da potpiše ekskluzivni trgovinski ugovor sa izabranim partnerima, dalje koncentrišući svoju tržišnu moć, naginjući da globalno snabdevanje, tamo gde smatraju prikladnim i otežavaju da „neprijateljske” zemlje obezbede resurse za kojima imaju potrebe.
Iako gore pomenuti kartel ostaje spekulativan, izgleda da je ovaj trend „kartelizacije“ robe već u izvesnoj meri u pokretu. Poslednjih meseci često se govori o proširenju neformalne Grupa zemalja BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) da uključe nekoliko ekonomski relevantnih tržišta u razvoju koja proizvode robu. U slučaju formiranja kartela metala sa zemljama koje smo gore spomenuli, očekivali bismo da će se pojaviti mnoga tržišta koja su već privlačna BRIKS-u sa inicijativom da se stane na stranu kartela. Verovatno možemo da napravimo ubedljiv slučaj za neke zemlje jugoistočne Azije (Vijetnam, Malezija, Indonezija, Laos, Šri Lanka), neke afričke zemlje (Nigerija, Kenija, Angola) i neke latinske američke države (Bolivija, Argentina).
Iz geografske perspektive, zavisnost od uvoza ekonomija sa visokim dohotkom na srednjim do niskim prihodima dobavljača je izraženija za kritične sirovine nego za robne proizvode, sa Kinom, Rusijom, Brazilom, Južnom Afrikom i Indijom oni čine polovinu svih takvih zavisnosti.
Kao što je rasprava o friend shoringu, smanjenje rizika napreduje među trgovcima robom i investitorima, postavlja se pitanje pronalaženja alternativnih izvora za materijale potrebne za zelenu i digitalnu transformacij. Istovremeno, treba uzeti u obzir i ESG i biti u kombinaciji sa otvorenošću u međunarodnoj trgovini.
Konkretna rešenja za suočavanje sa endemskim nedostatkom materijala, skuplja finansiranja i stvarna isplativost projekata su i dalje eksperimentalna i to bi moglo rezultirati većom fragmentacijom i oslanjanjenjem na dodatne dobavljače koji su ne nužno više pouzdaniji od prethodnih.
Jednostrane akcije koje mogu ugroziti industriju, bilo da su zemlje u kojima su CRM-ovi minirani ili privatni, kompanije postaju mete uzvratnih akcija u zemlje u kojima posluju, uključujući trgovinska ograničenja. Ograničenja izvoza CRM-a su se proširila za više od pet puta na globalnom nivou u poslednjoj deceniji. Poslednjih godina najmanje 10% globalne vrednosti izvoza CRM-a suočeni su bar sa jednom merom ograničenja izvoza od strane vlada. Kina, Indija, Argentina, Rusija, Vijetnam i Kazahstan su bili u prvih šest zemalja u pogledu novih izvoznih ograničenja od 2009. do 2020. godine, a neke čine I najveći udeo u proizvodnji mnogih CRM-ova. Vlade su uvele ograničenja izvoza iz raznih razloga uključujući: praćenje izvoznih aktivnosti, zaštita domaće industrije, obezbeđivanje stabilnog domaćeg snabdevanja, rešavanje pitanja nacionalne bezbednosti, promovisanje održive prakse, upravljanje trgovinskim neravnotežama, poštovanje međunarodnih ugovora i kontrolu protoka osetljivih tehnologija ili materijala, takođe kao promovisanje dalje prerađivačke delatnosti i dodatne vrednosti. Između 2009. i 2022. godine broj novih uvedenih ograničenja izvoza kritičnih sirovina varirao između maksimuma od 116 i 15 novih ograničenja izvoza u 2021. godini. U 2022. godini, podaci iz baze podataka Global Trade Alerts ukazuje da su tri zemlje koje su u vrhu, primenjuju ograničenja izvoza na kritične sirovine su bile Pakistan, SAD i Indonezija. Tri najpokrivenija materijala bila su aluminijum, kobalt i helijum, zatim nikl, metali titanijum i platina grupni metali. Međutim, u primeni izvoznih ograničenja, vlade rizikuju da ugroze zelenu tranziciju.
