U fazi rudarstva, EU je potpuno zavisna od uvoza antimona i borata i više od 80% uvoza zavisi za još šest materijala. U fazi rafiniranja, ovo važi za šest materijala sa 100% uvoznom zavisnost i još sedam sa uvozom oslanjanjem na više od 80%.
Evropa zavisi uglavnom od jednog dobavljača za magnezijum, germanijum ili retke zemlje (Kina), kao i borat (Turska). U ovom kontekstu uvek postoji preteći rizik da lanci snabdevanja presuše. Tako da osiguravanj stabilnog snabdevanja je ključni izazov koji je potreban Evropi kojim teba da se pozabave.
Zakon EU o kritičnim sirovinama posvećuje veliku pažnju povećanju eksploatacije i prerade sirovina u Evrope jačanjem svih etapa evropske vrednosti lanaca za kritične sirovine i diversifikaciju uvoza iz EU, kako bi se smanjile strateške zavisnosti. Međutim, ovaj odgovor koji propušta činjenicu da se većina akcije odvija van EU.
U nastavku analiziramo koliko se materijala trenutno suočava sa zahtevima koji su navedeni u EU CRM aktu:
- Najmanje 10% godišnje EU potrošnje koja dolazi iz EU ekstrakcija.
Prirodan odgovor na pritiske snabdevanja sirovinama je razmatranje neiskorišćenih domaćih resursa. Zakon o CRM predlaže cilj od 10% za nabavku ovih proizvoda iz EU materijala.
Gledajući udeo izvora u EU27 po materijalu, sedam od 18 materijala ne ispunjava potrebe u fazi rudarstva (antimon, borat, mangan, prirodni grafit, retkozemni elementi, tantal i titan). Za sve ovo, EU27 je visoko zavistan od izvora iz trećih zemalja. Međutim, evropski kontinent ima značajne potencijale za sirovine za baterije kao što su litijum, kobalt, nikl, grafit i mangan.
Francuska, Nemačka i Portugal su bogati litijumom, a Francuska se čak sprema da otvori veliki rudnik litijuma. Značajno neiskorišćeni resursi kobalta postoje i širom Evrope, a otkriveni su i retki zemljani elementi.
Međutim, zbog nedovoljnog praćenja i tehničkog ili geološkog ograničenja, sveobuhvatnu procenu geoloških potencijala nedostaje. Ipak, napredak u tehnologije rudarstva i koordinisanih istraživačkih napora pod Zakonom o CRM bi mogao da pruži veću jasnoću o neiskorišćenim rudarskim potencijalima EU.
Javno protivljenje rudarstvu, često zbog zabrinutosti zbog životne sredine, predstavlja još jedan izazov, kao što se vidi kod Portugalskog Barozo rudnik, i može da odloži ili blokira operacije.
Zakon o CRM predviđa angažovanje zajednice i planove za javno prihvatanje strateških projekata, ali nedostaje specifičnosti. Pored toga, privlačenje investicija je ključno za proširenje rudarskih kapaciteta EU. Ipak, zbog strukturnih problema, visoki troškovi energije, volatilnost cena robe i potencijalni nedostatak veština, ovakvi projekti se često posmatraju kao visokorizične i neprivlačne za investitore. Zakon o CRM ima za cilj da se ovo ublaži olakšavanjem pristupa javnim I privatnim finansiranje strateških projekata.
- Najmanje 40% godišnje EU potrošnje koja dolazi iz EU obrada
Obračun izvornih udela u fazi prerade otkriva da 21 od 24 materijala ne ispunjavaju zahtev da se najmanje 40% od EU27 godišnje potrošnje koja mora da potiče od prerade u EU. Udeo izvora iz zemalja Trećeg sveta u EU kreće se od 61% za aluminijum do 100% za barit, berilijum ili niobijum. - Najmanje 15% godišnje potrošnje EU dolazi od domaćeg recikliranja
Kao što je gore pomenuto, rudarske industrije imaju kratkoročni doprinos smanjenju zavisnosti od uvoza CMR-a i ono je ograničeno. Povećanje cirkularnosti i kapaciteta za reciklažu u EU je od vitalnog značaja. CRM Zakon cilja najmanje 15% EU godišnje potrošnja svake strateškesirovine (SRM, podgrupa u okviru CRM-a koja je strateški važna za zelene, digitalne, svemirske i odbrambene aplikacije i podložne budućim rizicima ponude) koje treba da pokrije kapacitet reciklaže Unije do 2030. Dok neki materijali, kao čto je bakar, već premašuju ovaj cilj, mnogi SRM iCRM, uključujući sirovine za baterije kao što je litijum, mangan, prirodni grafit i retkozemni elementi, imaju zanemarljiv ili nikakav doprinos iz sekundarnih izvora.
Tehnologije reciklaže postoje za većinu CRM-ova, obećavaju brzu komercijalizaciju I
povećanje. Postoje takođe tekući projekti u EU za reciklažu EV baterija i razvoj operacija reciklaže magneta retkih zemalja, vođen propisima EU i finansiranjem.
Međutim, da se napravi značajan doprinos, reciklaža će morati da se povećava brže od rudarske proizvodnje, oslanjajući se na efikasne sisteme i dovoljno proizvoda na kraju životnog veka.
Nekoliko prepreka postoji u lancu reciklaže, od dizajna proizvoda do prikupljanja I obrade. Sistematsko prikupljanje određenih CRM-ova često nedostaje, do neefikasnih sistema otpada, ograničene infrastrukture i nedostanju ekonomskih podsticaja. Na primer, preko trećine električnih vozila na kraju radnog veka nisu na odgovarajući način prikupljeni ili se izvoze van EU. Samo 46% otpada električne i elektronske opreme se prikuplja u EU, što rezultira potencijalnim gubitkom vrednih materijala.
Uprkos važnosti sistema za reciklažu, potencijalni doprinos reciklaže budućim kritičnim sirovinama potražnja će zavisiti od dostupnosti reciklažnih proizvoda. Potrošnja ovih materijala za niskougljenične postavljena je tako da se broj aplikacija eksponencijalno povećava sve do ranih 2030-ih pre stabilizacije. S obzirom na dug životni vek ovih aplikacija (12 godina za EV, preko 30 za vetroturbine), nekoliko proizvoda će uskoro stići do kraja životnog veka, čineći primarni materijali ključnim. Dakle, doprinos reciklaže će se samo značajno povećati dugoročno. - Ne više od 65% godišnje potrošnje Unije svake strateške sirovih materijala u bilo kojoj relevantnoj fazi obrade dolazi iz jedne treće zemlje.
EU je veoma zavisna od borata iz Turske, sa učešćem uvoza od 99%. U fazi prerade nalazimo da je takođe u velikoj meri zavisna od niobijuma iz Brazila; litijum iz Čilea; germanijuma, retkozemnih elemenata i magnezijum iz Kine i skandijuma iz Velike Britanije.
