Evropa se suočava sa značajnim izazovima u razvoju svojih gigafabrika, koje su postale ključne za proizvodnju baterija i električnih vozila. Iako su najavljene stotine gigavat-sati kapaciteta, stvarna proizvodnja zavisi od obezbeđivanja visokokvalitetnih sirovina. Bez adekvatnog snabdevanja sirovinama, gigafabrike rizikuju da ne iskoriste svoj puni potencijal ili da postanu neiskorišćena sredstva.
Gigafabrike funkcionišu kao centri za sklapanje, a ne kao samostalni proizvođači vrednosti. Njihova ekonomija zavisi od materijala kao što su katodni aktivni materijali, anodni materijali i elektroliti. Iako je Evropa investirala značajna sredstva u sklapanje baterija, većina sirovinskog lanca ostaje van njenog direktnog nadzora. To dovodi do situacije u kojoj evropska proizvodnja zavisi od uvoza materijala i stručnosti.
Do kraja decenije, očekuje se da će kapacitet evropskih fabrika dostići stotine gigavat-sati, dok kapacitet za proizvodnju katoda zaostaje. Mnoge „evropske“ baterije i dalje se oslanjaju na katodnu opskrbu iz Azije, posebno iz Kine, Koreje i Japana. Ovo ukazuje na to da evropski proizvođači nemaju kontrolu nad maržama i cenama.
Katode čine najveći deo troškova litijum-jonske baterije, često predstavljajući 40-50% ukupnih troškova ćelije. Uvoz katoda donosi dodatne rizike kao što su logističke poteškoće i geopolitička nesigurnost, što može dovesti do usporavanja ili prekida proizvodnje.
Katode nisu zamjenljive robe; svaka konstrukcija baterije zahteva specifične karakteristike koje je teško promeniti. Proces kvalifikacije novog dobavljača može trajati od 12 do 24 meseca, što dodatno otežava promenu dobavljača. Kada se gigafabrika jednom odluči za dobavljača katoda, često postaje zaključana u tom odnosu.
Evropski projekti za proizvodnju katoda suočavaju se sa izazovima kao što su visoki troškovi i duži vremenski okviri kvalifikacije. Čak i uz subvencije, konkurencija na polju pouzdanosti ostaje velika. Kontinuirana operacija je ključna za amortizaciju kapitalnih ulaganja; prekidi mogu dovesti do gubitka proizvodnje i kašnjenja isporuka.
Povećanje broja gigafabrika dovelo je do strukturne neravnoteže; kapital je brzo usmeren ka sklapanju dok kapacitet gornjeg dela lanca kasni. Kako se broj gigafabrika povećava, one se sve više takmiče za ograničene zalihe materijala, što dovodi do rasta cena i smanjenja pregovaračke moći.
Globalne trgovačke kuće preuzele su ulogu upravljanja ovim nerazmerama snabdevanja. One ne proizvode katode ali agregiraju ponudu, finansiraju zalihe i upravljaju logistikom kako bi osigurale dugoročne ugovore o isporuci u Evropu. Njihova margina odražava složenost upravljanja rizicima koji proizlaze iz različitih jurisdikcija.
Evropska industrijska politika fokusirala se na vidljive aspekte kao što su fabrike i radna mesta, dok su gornji hemijski pogoni teže dozvoljivi i sporiji u ostvarivanju rezultata. Bez njih, gigafabrike bi mogle postati samo krajnje tačke sklapanja unutar globalnog lanca vrednosti.
Projekti za proizvodnju katoda zahtevaju visoku i stabilnu iskorišćenost kako bi bili ekonomski održivi. Fragmentisani zahtevi na evropskom tržištu otežavaju ovu iskorišćenost zbog sporih ciklusa kvalifikacije. Azijski proizvođači uživaju prednost velikih domaćih tržišta koja apsorbuju output tokom rasta kapaciteta.
S obzirom na sve navedeno, evropski sektor baterija postaje sve zavisniji od diplomatskih odnosa prema sirovinama i trgovinskim tokovima umesto od domaće proizvodnje. Da bi se ostvarila prava industrijska autonomija, potrebna su dodatna ulaganja u gornji deo lanca snabdevanja koji uključuje sirovine i hemijske komponente baterija.
