Evropa se suočava sa značajnim izazovima u razvoju svoje strategije kritičnih minerala, koja više nije ograničena samo na finansiranje. Vreme i regulatorne odobrenja postali su ključni faktori rizika. Iako su mnogi projekti tehnički napredovali i postoje okvirni modeli finansiranja, konačne odluke o investicijama se često odlažu zbog produženih ciklusa dobijanja dozvola. Licenciranje je postalo centralni faktor vrednovanja projekata, troškova kapitala i poverenja investitora.
Jedan od primera koji ilustruje ove izazove je projekat gvožđa Amapá. Dok je inženjerska spremnost na visokom nivou i fabrika Azteca se približava puštanju u rad, projekat je i dalje blokiran nizom odobrenja, uključujući ekološke dozvole, upravljanje vodama, skladištenje tailings-a i arheološka odobrenja. Svako odobrenje funkcioniše kao prepreka: bez njega, kapital ne može biti uložen, bez obzira na tehnički napredak.
Slične prepreke susreću i projekti litijuma i grafita u Evropi. Razvoj ovih resursa suočava se sa kašnjenjima u procenama uticaja na životnu sredinu (EIA) i odobrenjima prostornog planiranja. U zemljama poput Nemačke i širom Skandinavije, ovi procesi mogu trajati između 24 do 48 meseci, što dodatno komplikuje vremenske okvire projekata.
Kašnjenja u dobijanju dozvola imaju značajne finansijske posledice. Povećani troškovi zadržavanja mogu dodati između 30 miliona i 70 miliona evra na srednje velike projekte litijuma (ukupni troškovi kapitala između 500 miliona i 800 miliona evra) tokom kašnjenja od 12 do 18 meseci. Takođe, viši troškovi kapitala su rezultat prilagođavanja rizika investitora prema sigurnosti dobijanja dozvola; projekti sa jasno definisanim putevima licenciranja mogu ostvariti ponderisani prosečni trošak kapitala (WACC) između 8% i 10%, dok nesigurni projekti mogu videti porast ovog procenta na između 12% i 15%, što utiče na ekonomiju projekta.
Osim toga, zavisnost od javnog finansiranja postaje sve izraženija. Grantovi povezani sa određenim ciljevima, poput projekta litijuma Cinovec, čine pristup javnom i privatnom kapitalu zavisnim od regulatornih odobrenja, što dodatno naglašava važnost dobijanja dozvola u strategijama finansiranja.
Produženi procesi dobijanja dozvola stavljaju Evropu u potencijalno nepovoljnu poziciju u odnosu na druge regione dok globalna potražnja za materijalima za baterije i kritičnim mineralima raste. Iako su ekološki standardi i angažovanje zainteresovanih strana ključni, produženi vremenski okviri rizikuju da prolongiraju projekte izvan vrhunca tržišne potražnje. Nedavne inicijative za pojednostavljenje procedura licenciranja unutar evropskog industrijskog okvira pružaju nadu, ali implementacija ostaje neujednačena, a praktični uticaj na realizaciju projekata ostaje neizvestan.
Za developere je jasno da strategija dobijanja dozvola mora biti integrisana u planiranje projekta od samog početka. To uključuje ranu saradnju sa regulatorima, sveobuhvatno planiranje ekoloških i društvenih aspekata te usklađivanje sa nacionalnim i EU ciljevima industrijske politike. Rizik vezan za dobijanje dozvola postao je glavni faktor vrednovanja; projekti sa jasnim putevima licenciranja privlače premiju, dok oni koji se suočavaju sa nesigurnim odobrenjima imaju poteškoća u obezbeđivanju kapitala.
