Transformacija industrije i energetike u Evropi sve više se oslanja na kritične mineralne sirovine, pa rizici u lancima snabdevanja postaju operativno relevantni za proizvođače i prerađivače. U izveštaju koji je poslužio kao osnova za preporuke, KfW, državna finansijska institucija Nemačke, upozorava na potrebu uravnoteženog pristupa obezbeđenju esencijalnih sirovina tokom procesa dekarbonizacije i digitalizacije. Preporuke se zasnivaju na istraživanju koje su sproveli IW Consult i Fraunhofer ISI.
Analiza je obuhvatila rizike duž proizvodnje i dobavnih lanaca za ključne sirovine poput bakra, litijuma i minerala iz grupe retkih zemalja. Poseban fokus stavljen je na zavisnosti koje se javljaju u sektorima od presudnog značaja za nemačku proizvodnju, uključujući automobilski industrijski lanac. Kao dominantan izvor ranjivosti izdvojeno je postojanje ograničenog broja dobavljača, što povećava izloženost prekidima ili cenovnim šokovima.
Upozorenje se ne svodi na jednu sirovinu, jer svaki materijal nosi specifične rizike koji se razlikuju po fazama lanca snabdevanja. Zbog toga se u preporukama naglašava potreba za višedimenzionalnom strategijom koja kombinuje više instrumenata umesto oslanjanja na jednu meru. U tom okviru, diversifikacija dobavljača i izvora snabdevanja prikazana je kao ključni element otpornosti.
Izveštaj posebno ističe da tehnološki napredak predstavlja krovni pristup za smanjenje pritisaka na lance snabdevanja. Kao pravac delovanja navodi se unapređenje kroz supstituciju materijala i povećanje efikasnosti upotrebe, čime se smanjuje količina potrebnih sirovina po jedinici proizvoda ili funkcije. Ovakav pristup ima neposredan značaj za industrije koje istovremeno zahtevaju rast kapaciteta i stabilnost ulaznih resursa.
Dekarbonizacija energetskog sistema u Nemačkoj usmerena je ka razvoju obnovljivih izvora, pri čemu se cilj održive ekonomije veže za tehnologije koje zavise od kritičnih minerala. Međutim, proizvodnja i odlaganje proizvoda koji sadrže ove materijale mogu da nose ekološke i društvene rizike, što dodatno komplikuje usklađivanje energetskih planova sa zahtevima zaštite životne sredine. U tom kontekstu, pitanje usklađenosti nabavke resursa sa klimatskim ciljevima dobija regulatornu i operativnu dimenziju.
Nemačka ima snažno prisustvo u proizvodnji energije iz vetra i sunca, dok je automobilski sektor jedan od najvažnijih potrošača kritičnih sirovina u industrijskoj strukturi zemlje. Zbog te kombinacije energetskog portfolija i industrijske potražnje, izazovi obezbeđenja sirovina nisu ograničeni samo na dostupnost već i na način nabavke i uticaje kroz ceo životni ciklus proizvoda. Izveštaj time povezuje rizike lanca snabdevanja sa pitanjima upravljanja uticajima na okolinu.
Preporuke KfW-a takođe ukazuju da su mere potrebne na više nivoa, jer ranjivosti nastaju u različitim tačkama proizvodnje i isporuke. Kada su dobavljači koncentrisani ili broj ograničen, svaka promena potražnje ili poremećaj u proizvodnji može brzo da se prenese na tržište. U takvim uslovima, diversifikacija dobavljača i izvora postaje instrument upravljanja rizikom koji utiče na stabilnost planiranja industrijskih kapaciteta.
Zaključci istraživanja stavljaju naglasak na to da strategija mora uzeti u obzir specifičnosti svake sirovine, umesto jedinstvenog pristupa za sve materijale. Za bakar, litijum i retke zemljane minerale identifikovani su različiti obrasci zavisnosti koji utiču na otpornost lanaca snabdevanja. Time se dodatno pojašnjava zašto tehnološke mere poput supstitucije i efikasnosti upotrebe treba posmatrati kao dopunu diverzifikaciji.
U celini, dokument tretira obezbeđenje kritičnih sirovina kao pitanje koje se prepliće sa energetskim ciljevima i industrijskim potrebama Nemačke tokom prelaska ka niskougljeničnoj ekonomiji. Rizici koji proizlaze iz ograničenog broja dobavljača, zajedno sa ekološkim i društvenim implikacijama proizvodnje i odlaganja proizvoda sa ovim materijalima, predstavljaju okvir unutar kojeg se formulišu preporuke. Fokus ostaje na uravnoteženom pristupu koji kombinuje diversifikaciju izvora sa tehnološkim merama za smanjenje intenziteta upotrebe materijala.
