Elektrifikacija transporta i širenje obnovljivih izvora energije povećavaju potražnju za materijalima za baterije, pri čemu se litijum pozicionira kao ključna sirovina za e-mobilnost i sisteme za skladištenje. U tom kontekstu, dolina Jadar u Srbiji nalazi se u fokusu zbog jednog od najznačajnijih svetskih ležišta litijuma. Istovremeno, Jadar projekat ostaje na čekanju u Srbiji, što otvara pitanje kako se usklađuju regulatorni zahtevi, tempo investicija i društvena prihvatljivost rudarskih projekata.
Marijanti Babic, country head za aktivnosti kompanije Rio Tinto u Srbiji, navodi da se poslovanje kompanije u zemlji centriše na projekat litijuma i borata u Jadru. U njenom opisu, Jadar se kvalifikuje kao „odličan projekat“ zasnovan na resursnoj osnovi koja bi mogla da se eksploatiše uz održivo upravljanje. Taj okvir ističe i obavezu usklađivanja sa visokim standardima zaštite životne sredine, uključujući vodu, vazduh i upravljanje otpadom, kao i zaštitu lokalnih zajednica.
Za donosioce odluka i industriju, značaj ležišta se meri ne samo veličinom resursa već i sposobnošću da se kroz dozvoljavanje i izgradnju postigne operativna stabilnost. Babic naglašava da projektni pristup mora da bude u skladu sa očekivanjima zajednica, uz procenu ekonomskih efekata na lokalnom i nacionalnom nivou bez kompromisa po pitanju životne sredine i društvenih uticaja. U praksi, to znači da se kriterijumi održivosti i transparentnosti vrednosnog lanca sve više vezuju za regulatorne odluke.
Evropski regulatorni okvir dodatno ubrzava tempo zakonodavnih procedura za baterijske vrednosne lance, uz zahtev za višim standardima i većom transparentnošću. Babic ukazuje da je promena u stavovima političara prema rudarstvu već vidljiva, ali postavlja pitanje da li Zapadni Balkan može da prati taj ritam. U tom smislu, usklađivanje politike i operativne realnosti postaje centralno za planiranje projekata kritičnih minerala.
Ubrzani postupci izdavanja dozvola i prioritetizacija određenih materijala predstavljaju signal koji industrija tumači kao ohrabrujući. Međutim, Babic ističe da je potrebna dodatna jasnoća pre nego što se ulože sredstva na nivou koji zahteva razvoj rudnika. Po njenim navodima, otvaranje novog rudnika traje 10 do 15 godina od faze otkrića do operativnog statusa, što investitorima nameće potrebu za predvidivošću kroz ceo lanac koraka.
Vremenski horizont je posebno relevantan jer obuhvata više faza: od otkrića preko dozvoljavanja do izvođenja i izgradnje pre nego što projekat postane operativan. Za finansijske institucije i dobavljače opreme to utiče na modeliranje rizika, troškove kapitala i planiranje nabavki u dugom roku. Ujedno, javna komunikacija o tom vremenskom okviru postaje deo procesa upravljanja očekivanjima različitih aktera.
Društvena saglasnost se pojavljuje kao drugi ključni element koji može da utiče na dinamiku projekta. Babic naglašava da poverenje i kredibilitet predstavljaju uslov budućeg razvoja rudarstva u Evropi, uz napomenu da javnost želi „zeleniju tranziciju“, ali često ne razume potrebu za rudarstvom kao ulaznim korakom. Ona navodi da su razlike između politike i realnosti zajednica prepoznate kao izazov koji treba adresirati slušanjem i objašnjavanjem procesa.
Prema njenim rečima, vlade mogu podizati nivo informisanosti o koristima rudarstva kroz angažovanje zajednica, dok industrija i nadležne institucije treba zajedno da rade na ponovnom uspostavljanju poverenja. Takav pristup je relevantan jer društveni rizik može da se pretvori u regulatorni zastoj ili sporiji tempo realizacije aktivnosti. U regionu to posebno dobija na težini s obzirom na to da se razvoj kritičnih minerala odvija paralelno sa zahtevima za dekarbonizaciju.
Babic povezuje odnose među zainteresovanim stranama sa odgovornošću, poštovanjem standarda održivosti i otvorenom komunikacijom. U njenom okviru elektrifikacija transporta uvodi novu fazu industrijskog restrukturiranja u kojoj e-mobilnost formira rastući ekonomski lanac vrednosti. Litijumske baterije su pritom ključne za tranziciju energije i e-mobilnost, pa celokupni vrednosni lanac treba da bude „zelen“, sa niskim uticajima kako na životnu sredinu tako i na društvo.
Za procenu obima tranzicije koriste se globalne projekcije koje ukazuju na rast potražnje za mineralima poput grafita, litijuma i kobalta. Prema navodu Svetske banke, do 2050. godine biće potrebno 500% više takvih minerala za izgradnju tehnologija zelene tranzicije kao što su vetar, solarna energija i geotermalna energija, kao i skladištenje energije. Istovremeno se očekuje da će električna vozila činiti 50% lakih vozila na putevima do 2030. godine, što bi dovelo do skoka globalne potrošnje litijuma sa 900.000 na 2,2 miliona tona.
U istom setu podataka navodi se potreba za razvojem više rudnika litijuma: procena je da će biti potrebno više od 25 novih rudnika tokom narednih šest godina kako bi se zadovoljila tražnja. Paralelno s tim, procenjuje se ulaganje od 1,1 bilion evra u e-mobilnost širom sveta do 2030. godine. Ovi brojevi daju meru industrijske skale koja utiče na planiranje kapaciteta duž lanca snabdevanja.
Babic naglašava da je tranzicija globalni napor sličan dekarbonizaciji koji nije ograničen geografskim granicama vrednosnog lanca. U tom okviru Balkanu pripisuje se pozicija koja može omogućiti uključenje u lanac vrednosti kroz resurse i stručnost prisutne u regionu. Istovremeno, ona navodi da su izazovi povezani sa razvojem kritičnih minerala zajednički širom Evrope.
Za Srbiju to znači balansiranje između ubrzavanja regulatornih procedura i potrebe za jasnim pravilima koja omogućavaju investiciono planiranje u horizontu od decenije ili više. Jadar projekat ostaje na čekanju u Srbiji dok se istovremeno menja politički okvir prema baterijskim lancima vrednosti i traže viši standardi transparentnosti. U takvim okolnostima fokus ostaje na tome kako će dozvole, društvena saglasnost i vremenski okvir realizacije oblikovati buduću dinamiku razvoja kritičnih sirovina.
