Težnja Evropske unije za „strateškom autonomijom“ dobila je na značaju nakon ruske invazije na Ukrajinu, ukazujući da se, za fosilnu energiju, EU oslanja na autokratske režime. Međutim, planirana zelena tranzicija u okviru Evropskog zelenog dogovora predstavlja slične izazove, posebno u kontekstu retkih zemalja i drugih minerala, gde Kina dominira u lancu snabdevanja.
Retke zemlje su od vitalnog značaja za nove tehnologije, uključujući obnovljive izvore energije, elektroniku i napredne vojne primene. Ovo je dovelo do neviđenog porasta „domaćeg“ rudarstva širom Evrope, što je izazvalo pitanja o lokalnoj demokratiji i pravednoj raspodeli troškova i koristi povezanih sa rudarskim aktivnostima.
Iskustva Ulefosa, malog sela na jugu Norveške, nude uvid u složenost sa kojom se suočavaju mnoge evropske zajednice. Pozicioniran na jednom od najvećih nalazišta retkih zemalja u Evropi, Ulefos se bori sa konkurentskim interesima ,hitnim geopolitičkim zahtevima i rudarskim konglomeratima vođenim profitom, dok nastoji da oblikuje svoju lokalnu budućnost.
Međutim, raniji primeri neuspešnog industrijskog „procvata“ i uskraćene koristi za zajednice izazivaju zabrinutost u vezi sa stvarnim uticajem na Ulefoss.
Ulefos se suočava sa značajnim izazovom u usklađivanju svoje lokalne ekspertize i radne snage sa veštinama potrebnim za ono što norveška vlada naziva „najodrživijom mineralnom industrijom na svetu“. Potreba za oko 300 ljudi koji bi upravljali potpuno automatizovanim podzemnim rudnikom predstavlja dilemu, jer će strani radnici dolaziti u njihovu zajednicu.
Briga o životnoj sredini samo je još jedan u nizu izazova u složenim rudarskim poduhvatima. Uprkos obećanjima o „čistom rudniku“, realnost je da je teško izbeći negativne uticaje na životnu sredinu. Ulefoss se, posebno, bori sa prisustvom radioaktivnog torijuma pored elemenata retkih zemalja, što zahteva bezbedno rudarenje i odlaganje.
Tehnološki napredni rudnici, poput onog koji je planiran za Ulefos, imaju veće energetske zahteve. Prve procene ukazuju na godišnju potrošnju od najmanje dva teravat sata, što je skoro 1% ukupne potrošnje energije u Norveškoj. Oslanjanje na energiju vetra, sunca ili hidroenergije za ovaj „čisti rudnik“ zahtevalo bi ekstenzivnu upotrebu zemljišta, što bi izazvalo proteste protiv ekstenzivnog razvoja infrastrukture obnovljive energije.
Dok se Evropa bori sa sve većim geopolitičkim tenzijama, postizanje strateške autonomije postaje imperativ. Ključni rudarski projekti, uključujući Ulefos, se ubrzavaju, time dodatno otežavaju situaciju. Uspeh Ulefosa u ostvarivanju lokalnih koristi i ublažavanju ekoloških i društvenih troškova zavisi od transparentnog i participativnog procesa, koji zajednici omogućava dovoljno vremena i mogućnosti za doprinos i pregovore.
Izvor: miningwatch.news
