EU je u velikoj meri zavisna od trećih zemalja u pogledu sirovina potrebnih za njenu energetsku tranziciju i digitalnu transformaciju.
Ruski rat u Ukrajini i potreba da se odvikne od fosilnih goriva kako bi se dostigli
klimatski ciljevi podstakli su EU da ubrza svoju zelenu tranziciju poslednjih meseci, ali su je takođe primorali da prizna svoju zavisnost od pristupa ključnim sirovinama.
U globalnoj trci za sirovinama, EU se suočava sa višestrukim izazovima.
Prva je Kina, koja je nedavno počela da ograničava izvoz galijuma i germanijuma, dva metala neophodna za proizvodnju poluprovodnika, kao odgovor na zapadna
ograničenja pristupa Pekingu tehnologiji mikro-prerade.
EU smatra oba materijala od velikog strateškog značaja. Kao i poluprovodnici i drugi elektronski uređaji, oni se koriste za vojne primene kao što su protivraketna odbrana i radarski sistemi.
Restrikcije Pekinga dolaze kao oštro upozorenje dok EU pokušava da diverzifikuje i poveća domaće snabdevanje sirovinama kako bi smanjila zavisnost od trećih zemalja.
Oslanjanje na zemlje sa „niskim nivoom upravljanja“.
Diversifikacija lanaca snabdevanja može značiti da EU mora da nabavlja ove materijale iz zemalja koje se ne pridržavaju istih standarda.
Nedavni podaci sugerišu da snabdevanje EU u velikoj meri zavisi od zemalja koje imaju nizak nivo upravljanja, na osnovu indikatora uključujući političku stabilnost, vladavinu zakona i kontrolu korupcije.
Zakon EU o kritičnim sirovinama (CRMA), usvojen u martu ove godine, predviđa da se strateški projekti EU za povećanje ponude moraju procenjivati uzimajući u obzir sve aspekte održivosti, uključujući zaštitu životne sredine, društveno odgovorne prakse i poštovanje ljudskih prava kao što su prava žena.
Ali mnoge zemlje koje hrane snabdevanje EU nisu usklađene sa evropskim
vrednostima. Ovo izaziva zabrinutost zbog uticaja na lokalne zajednice u kojima se eksploatišu materijali, kao i potencijalne eksploatacije prirodnih resursa.
Na primer, Demokratska Republika Kongo, čiji su pokazatelji upravljanja među najnižim u svetu, snabdeva 63% kobalta u EU, koji je neophodan za proizvodnju baterija za električna vozila.
Diverzifikacija ponude je izazov
EU takođe veoma zavisi od pojedinačnih zemalja za ključne materijale kao što su
magnezijum (Kina, 97%), litijum (Čile, 97%), iridijum (Južna Afrika, 93%) i niobijum (Brazil, 92%). Ove zavisnosti čine lance snabdevanja ranjivim.
Zakon o kritičnim sirovinama ima za cilj da osigura da nijedna treća zemlja ne obezbedi više od 65% godišnje potrošnje bilo koje sirovine Unije.
Diverzifikacija snabdevanja je složena kada su rafinerije mnogih osnovnih materijala monopolizovane od strane jedne ili više globalnih sila. Kina dominira tržištem rafiniranja mnogih kritičnih sirovina.
Ruska invazija na Ukrajinu i energetska kriza koja je usledila pokazali su akutnu
opasnost od preteranog oslanjanja na snabdevanje sirovinama. Sve više antagonistički stav Kine i politička nestabilnost u mnogim afričkim zemljama takođe su služili kao podsetnici na krhkost trgovinskih odnosa EU.
Rastuća globalna potražnja
Potražnja za sirovinama naglo raste, dok se razvijene zemlje utrkuju sa digitalizacijom i dekarbonizacijom svojih ekonomija. Ovo se može desiti samo uz dovoljno snabdevanja irovinama, što znači da zemlje moraju da povećaju eksploataciju, rafinaciju i reciklažu.
Globalna potražnja za litijumom, na primer, trebalo bi da se poveća za neverovatnih 89 puta do 2050. godine, prema podacima Evropske komisije. Potražnja za galijumom će se u isto vreme umnožiti 17 puta.
Zakon o kritičnim sirovinama postavlja ciljeve Uniji da izvuče 10%, preradi 40% i
reciklira 15% svoje godišnje potrošnje sirovina do 2030. godine.
Da bi ispunila ove ciljeve i bila konkurentna na globalnoj sceni, predsednica Evropske komisije Ursula von der Layen rekla je da EU treba da ubrza ulaganja u istraživanje i razvoj, priznajući da je globalni udeo bloka u izdacima za istraživanje i razvoj opao za 10% u poslednjih 20 godina .
