Litijum se u evropskoj industrijskoj raspravi sve češće pozicionira kao ključna strateška sirovina za energetsku tranziciju, uz isticanje da se nalazišta ne mogu „premestiti“ i da je rudarstvo deo šireg paketa rešenja za dekarbonizaciju. U intervjuu o ulozi rudarskog sektora u Evropi, Florian Anderhuber, direktor za energiju i klimu u Euromines-u, naglašava da održivost operacija utiče na pouzdanost proizvodnje i na dodatu vrednost koju projekti stvaraju. U toj logici, pitanje dozvola, standarda zaštite životne sredine i sposobnosti nadležnih organa da sprovode propise postaje centralno i za projekte u regionu.
Za razliku od infrastrukturnih i energetskih poduhvata koji se takođe oslanjaju na dozvole, rudarski projekti se često posmatraju kroz prizmu jurisdikcija u kojima pravila odobravanja nisu uspostavljena ili nisu operativno primenjena. Anderhuber ukazuje da se uticaji rudarskih aktivnosti neretko razmatraju u kontekstu zemalja gde nadzor nad odobrenjima nije dovoljno jak, što dodatno pojačava zabrinutost lokalnih zajednica. Takva razlika u regulatornoj praksi, prema njegovom tumačenju, utiče na percepciju rizika i na kvalitet upravljanja projektima.
U razgovoru se otvara i pitanje finansiranja promene tehnologija i usmeravanja potražnje ka proizvodima sa nižim ukupnim emisijama gasova staklene bašte. Anderhuber navodi da tranzicija zahteva značajna ulaganja u nove instalacije i procese, kao i visoke operativne troškove usled viših cena energije u odnosu na druge delove sveta. Zato su potrebni i privatni i javni izvori finansiranja, pri čemu javni instrumenti smanjuju rizik kada potrošači traže proizvode sa neutralnim ili nižim ugljeničnim otiskom, ali nisu spremni da plate premiju. U praksi to znači da tempo tehnološkog preobražaja zavisi od kombinacije kapitala i politike.
Geopolitički faktori, osim klimatskih ciljeva, dodatno utiču na brzinu prelaska sa fosilnih goriva na čistu energiju kroz pitanje diverzifikacije snabdevanja. Anderhuber povezuje taj proces sa rastom evropske sposobnosti oslanjanja na sopstvene resurse, čime se smanjuje osetljivost industrije na pritiske iz inostranstva. Rat Rusije i Ukrajine doveo je do rekordnog rasta cena zbog zavisnosti od gasa, a trošak proizvodnje električne energije vezuje se za cenu tog energenta. Rezultati Joint Research Council ukazuju da će se takav obrazac zadržati nekoliko godina nakon 2030.
Brže udaljavanje od oslanjanja na gas, prema sagovorniku, povećava otpornost industrije i omogućava konkurentnost cena na međunarodnom tržištu. Istovremeno upozorava da troškovi prelaska ne smeju postati okidač deindustrijalizacije, jer geostrategijska i geoeonomska otpornost moraju da idu zajedno sa konkurentnošću „čiste“ industrije. Da bi se to postiglo, potrebna je masovna i brza ekspanzija proizvodnje energije bez fosilnih goriva i prilagođavanje cena energetskog tržišta kako bi industrijski troškovi ostali pod kontrolom. U tom okviru se kao primer navodi projekat Jadar u Srbiji.
Projekat Jadar se u razgovoru opisuje kao poduhvat koji bi mogao značajno smanjiti ukupnu zavisnost Evrope od litijuma uz istovremeno stvaranje lokalne dodate vrednosti. Ključni element je primena najboljih dostupnih tehnologija za rudarstvo i preradu, što bi trebalo da obezbedi tehnološki standardizovan pristup proizvodnji. Sagovornik povezuje takav scenario sa jačanjem geopolitičke autonomije tranzicije, ali i sa povezivanjem EU i Srbije kroz radna mesta i dodatu vrednost za domaću ekonomiju. Posebno se naglašava tehnološka komponenta „odgovornog“ rudarenja kao osnova za dugoročnu sigurnost snabdevanja.
Analiza energetskog bilansa uključuje i paradoks rasta proizvodnje uglja uprkos visokim emisijama CO2. Anderhuber navodi da rast globalne proizvodnje uglja pokreću Indija, Kina i Indonezija, čime se poništava pad potrošnje u EU i SAD. Potražnja za ugljem u energetskom sektoru posebno je vezana za jaču ekonomsku aktivnost tih zemalja, dok Kina povećava proizvodnju kako bi smanjila zavisnost od dobavljača. Istovremeno, Međunarodna agencija za energiju (IEA) procenjuje da je potražnja za ugljem dostigla vrhunac 2023. godine te da se očekuje neto smanjenje potrošnje tokom 2024.
Pitanje skladištenja električne energije takođe je predstavljeno kao ograničavajući faktor brzine tranzicije. Prema Anderhuberovim navodima, više od 90% skladištenja struje trenutno se realizuje reverzibilnim elektranama (pumpno-akumulacionim sistemima), čiji učinak zavisi od geografskih i topografskih uslova. Alternativne opcije uključuju baterije ili vodonik, ali su ocenjene kao skuplje zbog visokih troškova koji proizlaze iz određivanja graničnih cena na tržištu električne energije. Ako mreža mora biti balansirana najskupljim izvorom energije određuje se cena za sve ostale tehnologije.
U tom kontekstu sagovornik ističe da je za stabilizaciju sistema potrebna minimalna količina neophodne energije—stalno i stabilno snabdevanje električnom energijom koje nije zasnovano na fosilnim gorivima. Time se skladištenje ne posmatra samo kao tehničko rešenje već kao uslov za pouzdanu integraciju niskougljeničnih izvora u mrežu. Ograničenja troškova balansiranja direktno utiču na operativnu spremnost elektroenergetskog sistema tokom prelaznog perioda.
Na strani sirovina, reciklaža trenutno pokriva oko 10% materijala prema Anderhuberovoj proceni, dok ostatak zahteva obezbeđivanje kroz rudarske aktivnosti. On precizira da udeli recikliranih materijala variraju po vrsti sirovine, ali zaključuje da energetska tranzicija predstavlja „tranziciju sirovina“: potrebne su znatno veće količine bakra za elektroenergetsku mrežu, nikla i litijuma za električna vozila te gvozdene rude za čelik u generatorima vetra. Pored toga navode se retki metali za trajne magnete u proizvodnji obnovljive energije i specijalni metali poput plemenitih metala za katalizatore vodonika.
Zbog trenutnog tehnološkog stadijuma nije realno očekivati pokrivanje 100% potreba kroz zelenu, ugljenično neutralnu cirkularnu ekonomiju isključivo reciklažom. Razlog su gubici u kvalitetu i količini tokom reciklažnih tokova. U skladu s tim evropska rudarska industrija akumulira reciklabilne materijale radi budućih potreba uz primenu najviših zahteva održivosti.
Uticaji prerade rude na životnu sredinu prikazani su kao funkcija vrste minerala koji se eksploatiše. Anderhuber navodi da neke rude zahtevaju sinterovanje pri visokim temperaturama što generiše emisije procesa. Kod metalnih ruda primenjuje se flotacija: drobljenje do finog praha nakon čega se frakcija koja sadrži metal odvaja od jalovine ili ostataka flotacije. Za druge minerale poput soli moguće je direktno korišćenje bez složenih koraka prerade.
Kada su potencijalni uticaji izraženiji, kompanije uvode stroge mere zaštite kako bi sprečile značajne posledice po radnike u rudniku i stanovništvo u okolini. Među merama se navode filteri za prašinu, sistemi filtracije vode i tehnike separacije koje smanjuju rizike po okolni prostor. Time se naglašava operativna dimenzija upravljanja uticajima koja mora biti prilagođena tehnološkom procesu prerade.
Zabrinutost stanovnika područja gde se otvaraju rudnici opisuje se kao prirodna reakcija na svaki industrijski projekat—ne samo rudarstvo već i gradnja železnica, dalekovoda ili postrojenja obnovljivih izvora energije. Anderhuber ukazuje da problem nastaje kada se projekti posmatraju kroz regulatorni vakuum ili slab kapacitet organa da sprovode odobrenja. U takvim slučajevima standardi zaštite mogu biti neujednačeni između različitih jurisdikcija.
Dodatno je istaknuto da Zakon o kritičnim sirovinama, odnosno Critical Raw Materials Act, predviđa slične stroge mere zaštite životne sredine i klime za strateške projekte van EU. To znači da projekat izvan EU treba da ispunjava isti nivo zaštite voda i zemljišta kao kada bi bio realizovan unutar Unije. Takav pristup ima direktan regulatorni efekat na način planiranja projekata koji ciljaju evropsko tržište.
Pitanje može li rudarstvo zadovoljiti ekološke uslove povezano je sa činjenicom da nalazišta nisu prenosiva te da sektor može otključati prosperitet kroz radna mesta, inovacije i razvoj tržišta domaćina—ali uz uslov upravljanja projektima zasnovanog na regulativi i njenom sprovođenju. Sagovornik navodi primere iz Švedske gde se rudnici opisuju kao klimatski neutralni uz obavezu neto dobitaka za biodiverzitet te visok nivo zaštite životne sredine. U tom modelu održivost operacija povezuje se sa pouzdanošću proizvodnje; IEA je pokazala da što je rudnik održiviji to su proizvodnja stabilnija i dodata vrednost veća.
Kao ilustracije evropske prakse pominju se Švedska i Finska te projekat Jadar, uz stav da rudarstvo nije samo kopanje već sistem koji može stvarati radna mesta, štititi biodiverzitet i privlačiti investicije ako ispunjava najviše standarde. Sagovornik taj pristup razlikuje između evropskog/„zapadnog“ rudarenja zasnovanog na naprednim praksama zaštite okoline, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja te drugih modela vođenih drugačijim standardima.
U završnom delu razgovora naglašava se veza između Green Deal agende prevedene u zakonodavstvo EU i potrebe usaglašavanja industrijske transformacije sa poslovnim prilikama kroz snižavanje strukturno visokih cena energije. Time bi trebalo obezbediti pristup najodrživijim tehnologijama te podstaći istraživanje i inovacije za održivo rudarenje bez emisija ili sa minimalnim emisijama ugljenika. Pored toga navodi se potreba boljeg razumevanja sopstvenih geoloških kapaciteta te veće investicije u nacionalna geološka istraživanja kako bi privatnim kompanijama bile otvorene nove mogućnosti istraživanja.
U širem regionalnom kontekstu poruka iz intervjua svodi fokus na to kako će tempo energetske tranzicije zavisiti od kombinacije energetskih cena, regulatornih standarda za projekte strateških sirovina van EU okvira te sposobnosti industrije da isporuči pouzdanu proizvodnju uz merljive kriterijume održivosti. Za Srbiju posebno ostaje relevantno kako će domaći projekti poput Jadra uklapati u evropske zahteve zaštite voda i zemljišta te kako će tehnološki izbori uticati na operativnu stabilnost lanca snabdevanja litijumom tokom narednih godina.
