Evropsko rudarstvo se sve više udaljava od spekulativne eksploatacije i prelazi u fazu realizacije konkretnih projekata. U zemljama poput Španije, nordijskih država i Centralne i Istočne Evrope, značajan broj projekata je napredovao do faza dobijanja dozvola, zatvaranja finansiranja, izgradnje ili ranih operacija.
Uspeh ovih projekata više nije isključivo vezan za geološke karakteristike, već zavisi od makroekonomskih faktora kao što su troškovi kapitala, cene električne energije, izloženost ugljen-dioksidu i industrijska potražnja u Evropi. Kontinent je postao visoko regulisana jurisdikcija sa visokim troškovima kapitala, gde se projekti razvijaju samo kada su makroekonomski rizici umanjeni kroz državnu pomoć i dugoročno javno finansiranje.
Do početka 2026. godine, monetarna politika evrozone stabilizovaće se nakon šokova iz 2022. i 2023. godine, ali će ostati stroža nego u prethodnom ciklusu ulaganja u rudarstvo. Prosečna ponderisana cena kapitala za evropske projekte obično se kreće između 8,5% i 11,5%, čak i uz javno finansiranje.
Većina evropskih projekata zahteva velika ulaganja u podzemne rudnike ili integrisane prerađivačke kapacitete, pri čemu se prvi prihodi očekuju 5 do 8 godina nakon otkrića ili 2 do 4 godine nakon konačne investicione odluke. Iako su inflacione stope normalizovane, troškovi inženjeringa, reagensa, radne snage i usklađenosti ostaju strukturalno viši nego pre 2021. godine.
Cene električne energije predstavljaju ključni makro faktor za projekte koji zahtevaju intenzivnu obradu materijala. U Finskoj i Švedskoj prosečne cene industrijske električne energije iznose između 50 i 70 evra po megavat-satu (MWh), dok zemlje poput Španije i Portugala suočavaju sa višim cenama koje se kreću između 70 i 90 evra po MWh. Ove razlike značajno utiču na profitabilnost projekata tokom opadanja cena sirovina.
U Španiji se nalaze neki od najraznovrsnijih mineralnih resursa u Evropi, ali makroekonomski pritisci su značajni. Projekat San José Lithium u Ekstremaduri planira proizvodnju oko 15.000 tona litijum-hidroksida godišnje uz CAPEX veći od 800 miliona evra, a očekivana proizvodnja počinje između 2028. i 2029. godine.
Nordijske zemlje pokazuju otpornost na makroekonomske pritiske zahvaljujući stabilnoj energiji i iskustvu u postupku dobijanja dozvola. Projekt Keliber Lithium u Finskoj predstavlja integrisani sistem rudarstva sa rafinerijom litijum-hidroksida uz CAPEX između 600 i 700 miliona evra.
U Centralnoj i Istočnoj Evropi postoje nasleđeni resursi koji prolaze kroz selektivnu obnovu. Na primer, KGHM iz Poljske je najveći proizvođač bakra u EU sa godišnjom proizvodnjom od oko 400.000 tona, dok Čukaru Peki u Srbiji proizvodi više od 80.000 tona bakra godišnje.
U narednim godinama očekuje se rast važnosti prerade materijala kao ključnog faktora uspeha projekata vezanih za baterijske materijale. Prerada litijum-hidroksida zahteva značajna ulaganja koja se kreću između 800 miliona i jedne milijarde evra uz potrebu za velikim količinama električne energije.
Gledajući unapred ka godini 2030., evropski projekti koji imaju najveće šanse za uspeh uključuju one iz Finske i Švedske zbog stabilnog snabdevanja energijom te državnih podržanih projekata litijuma na Iberijskom poluostrvu.
