Evropski sektor rudarstva beleži značajan porast potražnje za kritičnim materijalima, dok istovremeno postoji ograničena dostupnost kapitala za investicije. Komercijalne banke su oprezne, a privatni kapital često teži povratima koji su teško ostvarivi zbog dugih procedura dobijanja dozvola i visoke kapitalne intenzivnosti unutar Evropske unije. Ovi faktori dovode do preusmeravanja investicija u jurisdikcije sa manjim rizikom izvan EU.
Stručnjaci iz industrije naglašavaju potrebu za specijalizovanim finansijskim instrumentima koji bi bili prilagođeni potrebama rudarstva. Među ovim instrumentima su fondovi fokusirani na infrastrukturu, dugoročne zelene obveznice i proširena javno-privatna partnerstva. Ovi alati su ključni za prevazilaženje razlike između ambicija politike i stvarne realizacije projekata, čime se osigurava da Evropa može ispuniti svoje ciljeve vezane za kritične materijale do 2030. godine.
Uspeh strategije rudarstva u Evropi zavisi više od implementacije nego od same legislacije. Ključno je uskladiti finansijske mehanizme, okvire za procenu uticaja na životnu sredinu (ESG) i ugovore o otkupu proizvoda u koherentan i investibilan sistem koji će omogućiti razvoj fizičkih kapaciteta za rudarstvo i preradu na velikoj skali. U protivnom, Evropa bi mogla prepustiti razvoj strateških minerala spoljnim tržištima, što bi ugrozilo bezbednost snabdevanja i industrijsku autonomiju kontinenta.
