Evropska industrijska zajednica sve češće povezuje bezbednost snabdevanja kritičnim sirovinama sa sposobnošću kontinenta da isporuči komponente za energetsku tranziciju i odbrambene programe. U tom kontekstu, pokretanje REsourceEU Action Plan postavilo je pitanje brzine sprovođenja, posebno u delu koji se odnosi na retke zemlje i magnete. Mikael Staffas, izvršni direktor kompanije Boliden, ocenio je da je EU najmanje deset godina iza u izgradnji kapaciteta duž lanca vrednosti. Njegova procena odražava zabrinutost da se politika nadovezuje na industrijske potrebe tek nakon višegodišnjih zastoja.
Retke zemlje su ključne za proizvodnju trajnih magneta koji se koriste u vetroturbinama, električnim vozilima i drugim sistemima oslonjenim na elektromotornu tehnologiju. Decenijama je evropska industrija zavisila od dobavljača iz inostranstva, pri čemu je Kina postala dominantna u razdvajanju retkih zemalja i proizvodnji magneta. Geopolitička dimenzija tog obrasca pojačana je globalnim poremećajima u lancima snabdevanja i rastućim napetostima između Kine i Zapada. Ipak, prema Staffasovoj oceni, ta urgentnost nije pretvorena u merljive ciljeve i operativne korake dovoljno rano.
Staffas naglašava da su vremenski horizonti za razvoj retkih zemalja strukturno dugi, što direktno utiče na mogućnost samostalnosti. Od istraživanja do komercijalne proizvodnje potrebno je više godina, pa strategije koje se danas pokreću ne mogu odmah promeniti poziciju Evrope. U istom periodu Kina je razvijala svoj ekosistem retkih zemalja kroz više decenija, uz koordinaciju države i industrijske mehanizme podrške. Pored toga, kineski pristup uključivao je vertikalno integrisane proizvođače i agresivnije globalne akvizicije.
Da bi ubrzala planirane aktivnosti, EU uvodi kombinaciju finansijskih instrumenata, reformi dozvola i mehanizama ugovaranja isporuka. U okviru te logike pominju se nova sredstva za istraživanje, preradu i razvoj nizvodne proizvodnje magneta. Istovremeno, cilj reformi dozvola je smanjenje zagušenja koja usporavaju projekte u ranoj fazi i tokom izgradnje postrojenja. Offtake garancije trebalo bi da obezbede investitorima sigurnost potražnje za magnetima i povezanim aktivnostima poput reciklaže.
Poseban fokus stavljen je na oporavak magneta iz otpada nastalog radom opreme koja se povlači iz upotrebe. U tom smislu pominje se magnetna reciklaža iz krajnjih tokova kao što su krajnji životni ciklus vozila i vetroturbina. Takav pristup treba da smanji oslanjanje na uvoz retkih zemalja kroz korišćenje evropskih tokova otpada. Staffas pritom ukazuje da pojedinačne korekcije nisu dovoljne za konkurentan lanac vrednosti.
Prema njegovoj argumentaciji, izgradnja evropske vrednosne mreže zahteva kompletan zaokret industrijske strukture. To obuhvata korake od eksploatacije i separacije do metalizacije, proizvodnje legura i na kraju izrade magneta. Ovaj niz procesa vezuje rudarske aktivnosti sa hemijskom preradom i industrijskom proizvodnjom komponenti koje završavaju u tehnološkim sistemima krajnjih korisnika. U praksi, takva transformacija zavisi od usklađivanja kapaciteta u više zemalja i faza projekta.
Dodatne prepreke dolaze iz regulatornog i društvenog okruženja koje utiče na tempo realizacije projekata. U tekstu se navode kašnjenja u ekološkim dozvolama, otpor lokalnih zajednica prema rudarskim projektima i birokratska inercija između nacionalnih institucija i institucija EU. Čak i u državama sa resursnom osnovom kao što su Švedska, Norveška i Finska, deo ležišta ostaje neiskorišćen zbog ograničenja korišćenja zemljišta i sporih regulatornih procedura. Zbog toga se rizik od produženih rokova ne odnosi samo na tehnologiju već i na administrativnu realizaciju.
Ipak, pojavljuju se indikacije da se proces ubrzava kroz ciljane mere. Navodi se da su određeni strateški projekti dobili mogućnost ubrzanog postupka izdavanja dozvola. Takođe se pominje da nekoliko država članica reclassifikuje kritične sirovine kao elemente od značaja za nacionalnu bezbednost. Paralelno se razmatraju inicijative za razvoj reciklaže magneta koje bi mogle smanjiti zavisnost od uvezenih retkih zemalja.
U ukupnom pregledu, poruka o hitnosti zasniva se na proceni da bez brze reforme dozvola i velikih ulaganja podržanih na nivou države neće biti moguće preokrenuti obrazac dugotrajne zavisnosti. Staffas upozorava da bi bez koordinisanog industrijskog planiranja kontinentalni lanac snabdevanja mogao ostati pod kontrolom dobavljača izvan EU. Sledeća decenija predstavlja vremenski okvir u kojem će politika morati da prevede strateške izjave u operativne kapacitete: rudnike, rafinerije i fabrike magneta. U tom smislu, tempo realizacije postaje ključan faktor za promenu industrijske pozicije Evrope.
