Do kraja 2025. godine, strategija kritičnih sirovina u Evropi proširila se daleko izvan uskog fokusa na litijum i baterije za električna vozila. Iako ostaje centralni pokretač, pritisak dolazi i od transformacije automobilske industrije, širenja elektroenergetskih mreža, ponovne naoružavanja, poluprovodnika, vazduhoplovstva, obnovljivih izvora energije i napredne proizvodnje. Kao rezultat toga, portfelj materijala koji su strateški bitni postao je značajno proširen, uključujući litijum, grafit, retke zemljoradničke elemente, nikl, kobalt, mangan, bakar, galijum, germanijum, silicijumski metal, plemenite metale grupe platine, aluminijum i aluminu kao i visokopročišćeni gvožđe i čelične komponente.
Osnovno pitanje više nije da li potražnja postoji — industrijska potražnja je uglavnom zapečaćena — već da li Evropa može da finansira, dozvoli izgradnju i upravlja dovoljno kapaciteta za rudarstvo i rafinaciju pod evropskim regulativnim, ekološkim i troškovnim uslovima. Analiza pokazuje trendove finansiranja od 2024. godine zajedno sa procenom materijal-po-materijal snabdevanja, ograničenja rafinacije i industrijskih pritisaka.
Litijum: Ključni materijal sa strukturnim deficitom
Litijum ostaje dominantna atrakcija kapitala u strategiji sirovina Evrope zbog svoje direktne povezanosti sa gigafabrikama baterija. Najavljena proizvodnja baterija u Evropi od 1.2 do 1.3 TWh do 2030. godine implicira godišnju potražnju od 250 do 300 kilotona ekvivalentnog litijum-karbonata koja bi mogla porasti ka 400 kilotona do 2035. godine u scenarijima visoke elektrifikacije.
Jedini domaći projekat litijuma u blizini punog obima je projekat Lionheart kompanije Vulcan Energy u Nemačkoj koji je zatvorio paket finansiranja od 2.2 do 2.5 milijardi evra krajem 2025. godine. Sa planiranom proizvodnjom od otprilike 24.000 tona godišnje litijum-hidroksida, projekat pokriva manje od 10% evropskih potreba za 2030. godinu.
Nedostatak domaće rafinacije ostaje problematičan jer ukupni kapacitet rafinacije litijuma u Evropi ostaje ispod 40 kilotona godišnje do 2030. godine.
Grafit: Najveći usko grlo Evrope
Grafit je najveći materijalni unos po masi u litijum-jonskim baterijama. Izgradnja baterija u Evropi podrazumeva potražnju od 400 do 450 kilotona godišnje anodne grafitne mase do 2030. godine dok domaća ponuda gotovo da ne postoji.
Amitsoq projekat grafita na Grenlandu razvio je GreenRoc Mining i dobio licencu za eksploataciju na 30 godina krajem 2025. godine sa planiranom proizvodnjom od oko 80.000 tona godišnje grafitnog koncentrata.
Retki zemljoradnički elementi: Niska zapremina, apsolutna strateška važnost
Retki zemljoradnički elementi poput neodimijuma i praziodimijuma su neophodni za električne motore i vetroturbine. Iako je potražnja skromna po tonama, njihova strateška važnost je apsolutna.
Rafinerija retkih zemljoradničkih elemenata Saltend koju razvija kompanija Pensana predstavlja prvi ozbiljan korak ka kapacitetu separacije u Evropi.
Nikl i kobalt: Pritisak na snabdevanje katoda
Nikl i kobalt su ključni za katode visokih energijskih baterija koje favorizuju evropski proizvođači opreme (OEM). Do 2030. godine se očekuje da će evropski sektor baterija zahtevati između 350-380 kilotona nikl-sulfata godišnje.
Evropa gotovo da nema primarnu kapacitet rafinacije za bilo koji od ovih metala što stvara zavisnost od uvoza uz ograničenu downstream konverziju.
Bakar: Osnova elektrifikacije i odbrane
Bakar podržava elektrifikaciju i širenje mreže te se koristi za obnovljive integracije i proizvodnju oružja. Godišnja potrošnja bakra u Evropi prelazi četiri miliona tona.
Iako je proizvodnja unutar Evrope marginalna a imovina za rafinaciju zastarela, novi rudnici bakra zahtevaju investicije između jednog do dva milijarde evra što prevazilazi mogućnosti većine evropskih javnih finansijskih alata.
Kapitalna alokacija i ključna uloga investitora van EU
Novi trendovi pokazuju da su investicije van EU neophodne za razvoj strateških materijala uz prisustvo australijskih rudarskih fondova kao i azijskih industrijskih igrača koji učestvuju pod uslovima jasne regulative.
Evropsko javno finansiranje obično pokriva između 20-40% kapitalnih troškova delujući kao upijač rizika umesto jedini izvor sredstava dok rizik izvršenja ostaje na projektantima i industrijskim partnerima.
Evropska strategija sirovina suočava se sa višedimenzionalnim izazovima dok se fokusira na brzu realizaciju finansiranja kako bi se smanjila zavisnost o stranim izvorima sirovina.
