Izveštaj Evropskog revizorskog suda (ECA) ukazuje na ozbiljne nedostatke u pripremljenosti Evropske unije da obezbedi kritične sirovine (CRMs) neophodne za energetsku tranziciju. Iako su ciljevi EU u oblasti klimatskih i industrijskih strategija usmereni na obnovljive izvore energije, implementacija ovih ambicija suočava se sa fundamentalnim pitanjem: može li Evropa obezbediti fizičke materijale potrebne za ostvarenje ovih ciljeva na značajnom nivou?
Prema izveštaju, situacija je zabrinjavajuća. Uprkos postojanju Zakona o kritičnim sirovinama, sve većoj svesti o strateškim pitanjima i razvijenoj politici, Evropa nije na kredibilnom putu ka obezbeđivanju sigurnih, raznovrsnih i održivih zaliha CRMs do 2030. godine. Ambicije postoje, ali je izvršenje fragmentisano i suočava se s brojnim strukturnim preprekama koje sama regulativa ne može prevazići.
Audit naglašava da tranzicija ka održivoj energiji više nije ograničena tehnologijom ili finansijama; ona je ograničena pristupom ključnim materijalima kao što su litijum, kobalt, nikl, bakar, retki zemni elementi i drugi bitni resursi. Ovi materijali su osnova za vetroturbine, baterije i elektrolyzere za vodonik. Bez njih, tranzicija se ne može realizovati bez obzira na politiku.
EU je reagovala definisanjem lista kritičnih i strateških sirovina, postavljanjem ciljeva za domaću ekstrakciju i reciklažu, ali ECA smatra da ove mere nemaju koherentnu prioritizaciju niti robusne analize koje bi prevazišle tržišne i regulatorne izazove.
Jedan od ključnih problema je kvalitet podataka. Projicirane potrebe EU za CRMs su nedosledne i često se zasnivaju na različitim pretpostavkama. Analize rizika snabdevanja često ne uzimaju u obzir neformalne tokove ili potencijal zamene sirovina. Slabe osnove podataka mogu dovesti do pogrešnog usmeravanja kapitala i nedovoljno procenjenih potreba za investicijama.
Zavisnost od uvoza ostaje najveća strukturalna ranjivost EU. Za mnoge CRMs, između 70% i 90% snabdevanja dolazi iz nekoliko zemalja, što dodatno otežava diversifikaciju snabdevanja. Iako postoje novi partnerstva, ona se retko prevode u operativne rudarske projekte ili fabrike prerade.
Domaća proizvodnja se predstavlja kao delimično rešenje, ali izveštaj ukazuje na ograničenja: aktivnosti istraživanja su limitirane i nerazmerno finansirane. Komplikovanost dozvola, ekološke tužbe i društveni otpor često odlažu ili blokiraju projekte. Mnogi projekti u EU neće dostići proizvodnju pre 2030. godine.
Prerada predstavlja još veće usko grlo; kapacitet Evrope za preradu mnogih CRMs ostaje u jednocifrenim procentima globalnog kapaciteta. Investicije u preradu su kapitalno i energetski zahtevne te ih je teško privući bez jasne političke podrške.
Iako Zakon o kritičnim sirovinama predviđa ubrzane procedure dozvola, ECA naglašava rizik implementacije zbog fragmentacije vlasti na različitim nivoima. Procesi ekoloških procena i javnih konsultacija ostaju spori, što dodatno otežava brze promene u snabdevanju do 2030.
Ambicije EU u vezi sa reciklažom suočavaju se s praktičnim izazovima; količine materijala nakon upotrebe postaju značajne tek posle 2030., dok trenutni ciljevi reciklaže često nisu obavezujući. Potencijal zamene ne može potpuno nadoknaditi potražnju jer mnoge tehnologije čiste energije zahtevaju specifične materijalne osobine.
ECA ukazuje na vremensku disfunkciju: ciljevi energetske tranzicije EU su usmereni ka 2030., dok razvoj rudnika i fabrika prerade zahteva između 8 do 15 godina. Ova nesrazmera povećava inflaciju troškova snabdevanja i zavisnost od hitnog uvoza.
Izveštaj ECA jasno pokazuje da Evropa ne pati od nedostatka ambicija; ona je ograničena autoritetom, brzinom reakcije i sposobnošću preuzimanja rizika. Bez centralizovanog upravljanja rizicima i podrške državnim kapacitetima za izvršenje politika vezanih za CRMs, postoji rizik da će politika ostati samo okvirna bez stvarnog uticaja na snabdevanje.
