Evropa se suočava sa rastućim rizikom da izgubi pristup kritičnim sirovinama dok se rudarstvo u velikoj meri ukida ili ne razvija novim projektima, upozorio je Wolfgang Niedermark, član izvršnog odbora Federacije nemačke industrije (BDI). Govoreći na MiningForum-u u Berlinu 6. juna, on je istakao da je obezbeđivanje snabdevanja vitalnim resursima postalo pitanje operativne stabilnosti industrije i energetskog sektora. Upozorenje se oslanja na kombinaciju rasta globalne potražnje i strukturnih nedostataka u ponudi metala koji su ključni za energetsku tranziciju.
Niedermark je ukazao na rast potražnje širom sveta za kritičnim sirovinama poput litijuma, nikla i kobalta. Ti metali imaju centralnu ulogu u lancima vrednosti koji podržavaju tehnologije povezane sa zelenom energijom, pa svako usko grlo u snabdevanju direktno utiče na troškove i dostupnost inputa. Istovremeno, on je naglasio da se za više kritičnih metala formiraju strukturni deficiti ponude.
U takvom kontekstu, zavisnost Evrope od drugih regiona za kritične resurse postaje faktor strateškog rizika. Niedermark je povezao ovu zavisnost sa višim troškovima nabavke sirovina, što može opteretiti industrijske lance koji zavise od stabilnih ulaznih cena i kontinuiteta isporuka. Njegova ocena posebno se odnosi na situaciju u kojoj evropske kompanije nemaju dovoljno domaćih kapaciteta za primarnu proizvodnju i dalju preradu.
Posebno je naglašena geografska koncentracija izvora. Niedermark je rekao da je evropska zavisnost od mnogih mineralnih sirovina iz Kine veća nego što je ranije bila zavisnost Evrope od Rusije po pitanju nafte i prirodnog gasa. Time se menja profil rizika: umesto energetskog sektora, ranjivost se sve više premešta na metalurške i materijalne tokove koji su potrebni za proizvodnju opreme i komponenti.
U tom okviru, on je istakao potrebu za diverzifikacijom izvora kako bi se smanjila mogućnost dominacije pojedinih zemalja nad globalnim tržištem. Izjavio je da Evropa mora da se zaštiti od „ucenjivanja“ i da ponovo preuzme kontrolu nad materijalima koji čine osnovu ekonomije i funkcionisanja društva. Njegov argument se oslanja na činjenicu da bez promene strukture nabavke rizik ostaje sistemski, a ne pojedinačan.
Diverzifikacija, prema njegovim rečima, ne treba da bude ograničena samo na uvoz već obuhvatati razvoj domaćeg rudarstva i dodatnu preradu sirovina unutar Evrope. Ovaj deo poruke je relevantan jer se problem deficita ne rešava isključivo promenom dobavljača, već i jačanjem kapaciteta duž lanca vrednosti. U praksi, to znači da se pažnja preusmerava sa kratkoročnog obezbeđivanja materijala na dugoročnu sposobnost proizvodnje i prerade.
Niedermark je takođe povezao bezbednost snabdevanja sa konceptom kružne ekonomije kroz reciklažu i ponovnu upotrebu materijala. Takav pristup treba da smanji oslanjanje na spoljne izvore tako što povećava dostupnost sekundarnih tokova sirovina. U kontekstu strukturnih nestašica koje pogađaju više metala istovremeno, reciklaža postaje dodatni stub strategije upravljanja materijalima.
Govoreći o širem industrijskom okviru, on je ukazao da proaktivne mere radi obezbeđivanja kritičnih sirovina mogu smanjiti ranjivost Evrope u uslovima rasta globalne potražnje i geopolitičkih neizvesnosti. Naglasak je stavljen na stabilnu osnovu za ekonomske aktivnosti i funkcionisanje društva kroz kontinuitet materijalnih inputa. Poruka ostaje vezana za konkretne elemente: rast potražnje za litijumom, niklom i kobaltom, strukturne deficite ponude, koncentraciju izvora poput Kine i potrebu za domaćim rudarstvom, preradom i reciklažom.
