Evropa se suočava s izazovima u obezbeđivanju ključnih minerala potrebnih za električne automobile, obnovljive izvore energije i napredne digitalne infrastrukture. Iako je kontinent bogat resursima, većina kritičnih sirovina nije zakopana u rudnicima, već se nalazi u otpadnim materijalima kao što su istrošene baterije, elektronski otpad, stari automobili i građevinski otpad.
Prema izveštaju FutuRaM projekta, koji je finansiran od strane EU, materijali prikupljeni iz evropskih tokova otpada mogli bi zadovoljiti do 56% potražnje za kritičnim sirovinama do 2050. godine. Ova saznanja predstavljaju značajnu priliku za Evropu da ojača bezbednost snabdevanja i smanji zavisnost od uvoza.
U trenutku kada potražnja za mineralima kao što su litijum, nikl, kobalt, grafit, bakar i retki zemni elementi raste, Evropa ostaje zavisna od uvoza iz zemalja poput Kine i Demokratske Republike Kongo. Ova zavisnost postaje strateški problem s obzirom na globalnu konkurenciju za kritične minerale.
Koncept „urbane mine“ uveden je kroz FutuRaM izveštaj, koji mapira 42 kritične sirovine raspoređene kroz sedam glavnih kategorija otpada. Ove kategorije uključuju:
- Istrošene baterije
- Elektronski otpad (e-otpad)
- Turbine na vetar
- Građevinski i ruševinski otpad
- Istrošeni automobili
- Rudarski ostaci
- Industrijski šljakovi i pepeo
Zajedno, ovi tokovi otpada predstavljaju rastući domaći resurs koji može značajno smanjiti zavisnost Evrope od uvoza.
U 2022. godini, proizvodi na evropskom tržištu sadržavali su oko 5.2 miliona tona kritičnih sirovina, dok su tokom iste godine generisani tokovi otpada od oko 2.1 milion tona. Međutim, uspešno je oporavljeno samo oko 1.4 miliona tona. Razlika između dostupnog materijala i stvarnog oporavka predstavlja jednu od najvećih neiskorišćenih prilika Evrope.
Povećanje godišnjih tokova otpada koji sadrže kritične sirovine očekuje se do 6.4 miliona tona do 2050. godine, što će biti rezultat povlačenja baterija električnih vozila i drugih tehnoloških uređaja. Ako Evropa poboljša svoje sisteme prikupljanja i reciklaže, godišnji volumen oporavljenih materijala mogao bi porasti na između 4.7 miliona i 5.7 miliona tona.
Pored toga, reciklaža baterija postaje strateška industrija koja može smanjiti zavisnost od uvoza dok stvara novi industrijski ekosistem usmeren na cirkularno upravljanje resursima.
Iako Evropa generiše značajne količine vrednih materijala, još uvek gubi deo svog potencijalnog resursa zbog nedovoljno razvijenih sistema prikupljanja i reciklaže. Gotovo polovina evropskog e-otpada obrađuje se van usklađenih reciklažnih sistema.
Neki metali kao što su platina i rhodijum postižu stope oporavka koje premašuju 80%, dok mnogi retki zemni elementi ostaju uglavnom neopravljeni uprkos svojoj rastućoj strateškoj važnosti.
Poboljšani sistemi reciklaže mogu sprečiti emisiju između 81 miliona i 273 miliona tona CO₂-ekvivalent emisija godišnje do 2050. godine, čime se smanjuje potreba za primarnim rudarstvom i energentima potrebnim za vađenje.
Nakon analize svih ovih faktora, jasno je da će buduća strategija Evrope za resurse morati da se oslanja na tri međusobno povezana stuba: domaće rudarske projekte, strateške međunarodne uvoze i velike sisteme reciklaže.
Kao rezultat ovih promena, očekuje se da će se razviti nova industrijska grana koja će igrati ključnu ulogu između tradicionalnog rudarstva i upravljanja otpadom.
Buduće rezerve resursa Evrope možda već postoje iznad zemlje, skrivene unutar proizvoda koji trenutno cirkulišu kroz ekonomiju.
