Evropske industrije koje troše velike količine električne energije traže hitne korekcije sistema naplate mrežnih troškova, upozoravajući da rast naknada za prenos i distribuciju sve više potiskuje konkurentnost proizvođača. U fokusu je regulisani deo računa za struju, koji se u poslednjim godinama povećava zajedno sa ulaganjima u modernizaciju mreže i širenje infrastrukture za integraciju obnovljivih izvora. Industrijski sektor poručuje da se problem ne svodi samo na kretanje veleprodajnih cena električne energije.
Koalicija industrijskih udruženja ukazuje da su računi za struju za velike potrošače tipično sastavljeni od tri komponente: veleprodajnih cena, poreza i regulatornih davanja, te mrežnih naknada. Dok se javna pažnja često usmerava na volatilnost nabavnih cena, proizvođači tvrde da mrežni troškovi postaju jednako važan faktor u ukupnim troškovima proizvodnje. Kako se troškovi širenja i održavanja mreže prenose na krajnje korisnike, teret raste upravo u segmentima gde je potrošnja električne energije tehnološki uslovljena.
Industrijski predstavnici navode da evropske vlade ulažu u modernizaciju prenosnih i distributivnih kapaciteta, prekogranične interkonekcije i infrastrukturu za elektrifikaciju. U takvom režimu, troškovi rada i proširenja mreže rastu brže nego što to, prema njihovim navodima, može da apsorbuje industrija sa velikim obimom potrošnje. Zbog toga se povećanje naknada sve češće reflektuje kroz više tarife za prenos i distribuciju.
Posebno je naglašena izloženost sektora koji direktno zavise od električne energije kao značajnog dela operativnih troškova. Koalicija pominje preradu bakra, proizvodnju cinka, preradu nikla, proizvodnju aluminijuma i hemijsku industriju kao grane u kojima promene u strukturi troškova mogu brzo uticati na marže. U globalnoj konkurenciji, čak i relativno mali rast troškova vezanih za struju može promeniti odluke o investicijama i dugoročnu održivost pogona.
U argumentaciji industrije stoji i poređenje sa regionima gde su energija i mrežni troškovi niži. Proizvođači tvrde da bi Evropa mogla izgubiti investicije ako ukupni trošak električne energije raste brže od konkurentskih jurisdikcija u Severnoj Americi, Aziji i drugim područjima bogatim resursima. Ovaj deo rasprave posebno je relevantan za projekte prerade metala i proizvodnje materijala koji zahtevaju kontinuirano snabdevanje električnom energijom.
Istovremeno, industrija ukazuje na političku kontradikciju između ciljeva dekarbonizacije i posledica koje elektrifikacija ima na račun za struju. Prema navodima udruženja, kompanije ulažu u električne peći, postrojenja za proizvodnju vodonika, pogone za preradu materijala za baterije i tehnologije niskougljenične proizvodnje. Međutim, veći obim potrošnje električne energije često znači više mrežnih naknada, pa se deo troška javlja upravo kod onih investicija koje treba da ubrzaju prelaz na čistiju proizvodnju.
Rasprava dobija dodatnu dimenziju u kontekstu strategije kritičnih sirovina i evropskog nastojanja da se ojačaju domaći lanci snabdevanja. Industrijski akteri ističu da prerada i rafinacija materijala poput litijuma, nikla, bakra, grafita i retkih zemaljskih elemenata zahteva značajne količine električne energije. Ako mrežne naknade postanu previsoke, rizik je da investitori odustanu od strateških postrojenja za obradu koja su ključna za bezbednost snabdevanja i industrijsku autonomiju.
Upozorenja se ne odnose samo na pojedinačne kompanije već i na šire ciljeve poput strateške autonomije, industrijske otpornosti i obezbeđenja lanaca snabdevanja. Koalicija navodi da ostvarenje tih prioriteta traži investicije u rafinerije metala, baterijsku proizvodnju, proizvodnju vodonika i napredne industrijske tehnologije. Ako infrastruktura ostane skupa kroz mehanizam naplate naknada, investitori bi mogli preferirati jurisdikcije sa predvidivijim i konkurentnijim okvirom za industrijsku energiju.
U raspravu se uključuje i implementacija mehanizma CBAM (Carbon Border Adjustment Mechanism), koji treba da izjednači uslove između evropskih proizvođača i uvoza iz zemalja sa manje strogo regulisanim emisijama. Industrija naglašava da CBAM rešava razlike povezane sa ugljenikom, ali ne adresira zaseban problem konkurentnosti koji proizlazi iz mrežnih naknada. Čak i uz usklađivanje troškova emisija na međunarodnom nivou, proizvođači bi mogli ostati u nepovoljnom položaju ako infrastruktura ostane skuplja od konkurentskih alternativa.
Posebno se ističe regionalni značaj za Jugoistočnu Evropu: Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Severnu Makedoniju. Te zemlje rade na privlačenju investicija u rudarstvo, preradu metala, lance snabdevanja baterijama i projekte industrijske dekarbonizacije. U takvom okruženju sposobnost privrede da obezbedi pristupačnu i pouzdanu električnu energiju postaje kriterijum koji investitori sve češće razmatraju pri izboru lokacija.
Industrijska udruženja navode više pravaca reformi kojima bi trebalo smanjiti teret rasta mrežnih troškova uz očuvanje podsticaja za ulaganja u razvoj mreže. Među predlozima su ograničenja tarifa za energetski intenzivne industrije, mehanizmi kompenzacije za strateške sektore i diferencirane strukture tarifa koje bi bolje odražavale profile potrošnje industrijskih korisnika. U istom paketu pominju se regulatorne izmene koje bi priznale ekonomsku važnost proizvodnje zasnovane na velikoj potrošnji električne energije.
Kao dodatni element reformskog okvira navodi se potreba da se balansira proširenje mreže sa ciljevima očuvanja konkurentnosti industrije. Industrijski akteri smatraju da bi takav pristup mogao zadržati industrijsku bazu dok se istovremeno obezbeđuje kontinuitet ulaganja u infrastrukturu potrebnu za stabilnost sistema. U praksi to znači preciznije usklađivanje načina raspodele troškova između razvoja mreže i finansijske sposobnosti velikih potrošača.
Za evropski metalski sektor rasplet rasprave o tarifama mogao bi uticati na raspodelu kapitala tokom naredne decenije kako se ubrzava elektrifikacija u proizvodnji metala, rudarstvu, rafinaciji i energetici. Poenta koju koalicija ističe je da dostupnost električne energije po konkurentnim uslovima postaje jedan od ključnih determinanti industrijske pozicije. U tom kontekstu odluke o strukturi mrežnih naknada dobijaju operativnu težinu jer utiču na računovodstvenu sliku projekata koji zavise od velikih količina struje.
