Evropska unija nastavlja da traži način da smanji geopolitički i industrijski rizik u lancima snabdevanja kritičnim sirovinama (CRM), ključnim za tehnologije zelene tranzicije. U praksi, deo strategije se oslanja na politički usklađene partnerske aranžmane sa državama van EU, naročito u Africi, kako bi se obezbedile alternativne rute eksploatacije i prerade. Međutim, komercijalni rezultati tih napora ostaju ograničeni, posebno kada je reč o angažovanju privatnog sektora u rudarskim i prerađivačkim projektima.
Jedan od najvidljivijih pokazatelja razmere zavisnosti je obim uvoza iz Kine. U 2023. godini uvoz iz Kine dostigao je 515,9 milijardi evra, što ukazuje na široku oslonjenost EU na kinesku proizvodnju i dobave, ne samo za CRM već i za druge strateški važne kategorije roba. Ovaj podatak postavlja okvir za ocenu koliko brzo diversifikacija može da promeni ukupnu strukturu nabavki.
U istom kontekstu, EU se suočava sa sporim tempom uključivanja evropskih kompanija u lance snabdevanja CRM-ovima u partnerskim zemljama. Tržišni uslovi, uključujući volatilnost cena, visoke početne troškove i konkurenciju drugih globalnih igrača, utiču na spremnost kompanija da preuzmu rizik ulaganja. Pored Kine, kao konkurenti se izdvajaju države poput Saudijske Arabije, Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata, koje takođe ciljaju resursno bogate lokacije.
Politička ambicija EU da izgradi sigurnije lance snabdevanja ne prati uvek dovoljno snažan set ekonomskih podsticaja za privatni sektor. Strategijska partnerstva, uključujući aranžman sa Namibijom, do sada nisu dovela do značajnih komercijalnih ishoda u meri koja bi mogla da preokrene strukturu ponude. U pojedinim slučajevima, dinamika na terenu ukazuje da korist može biti veća za kineske aktere nego za evropske učesnike.
Geopolitičko nadmetanje dodatno komplikuje pregovore o povoljnim uslovima i dugoročnom pozicioniranju. EU se takmiči sa drugim državama koje istovremeno procenjuju potencijal afričkih resursa za ekstrakciju i preradu CRM-ova. Kako tržište ulazi u fazu ubrzane izgradnje kapaciteta globalnih dobavljača, prostor za stabilne dogovore pod istim uslovima postaje uži.
Finansijski rizici ostaju centralna prepreka za ulaganja u rudarske i prerađivačke operacije u Africi. Visoka politička izloženost projekata, neizvesni tržišni povrati i troškovi koji prethode stabilnom toku prihoda otežavaju donošenje odluka privatnih kompanija. Postojeći finansijski mehanizmi EU nisu dovoljno ublažili te rizike niti su uspeli da usklade interese privatnog sektora sa strateškim ciljevima bloka.
Namibija se izdvaja kao primer koji pokazuje i potencijal i ograničenja partnerskog modela. EU-ino strateško partnerstvo usmereno je na razvoj održivih vrednosnih lanaca CRM-ova, ali komercijalna realnost zavisi od toga kako se raspodeljuju uloge među investitorima i dobavljačima na terenu. Kada su kineske firme snažno prisutne na istim tržištima, prevod političkih ciljeva u merljive poslovne rezultate postaje teži.
U radu koji razmatra ovu problematiku predložene su mere koje bi trebalo da adresiraju jaz između strategije i tržišne implementacije. Jedan pravac odnosi se na pojačane finansijske podsticaje kroz nove instrumente poput grantova, zajmova ili aranžmana za podelu rizika. Cilj je da se smanji razlika između politički definisanih prioriteta i komercijalnih uslova koji trenutno odvraćaju evropske kompanije od ulaska u rudarske i prerađivačke projekte.
Drugi skup predloga odnosi se na stabilizaciju tržišta kako bi se ograničio uticaj manipulacija cenama ili naglih poremećaja snabdevanja. Razmatraju se mehanizmi koji bi mogli da ublaže rizik od skokova cena kritičnih sirovina ili da zaštite evropske učesnike od posledica iznenadnih šokova u lancu dobave. U takvom okviru relevantna je sposobnost da se obezbede predvidiviji uslovi trgovanja za projekte sa dugim horizontom ulaganja.
Treća linija mera predviđa jačanje javno-privatnih partnerstava kao instrumenta koordinacije resursa i očekivanja između javnog sektora i kompanija. EU bi pritom mogla imati centralnu ulogu u organizovanju partnerstava tako da javnopolitički ciljevi budu usklađeni sa interesima privatnih učesnika. Ovakav pristup je posebno važan kada su potrebna ulaganja koja nose visok stepen rizika pre nego što projekti dostignu operativnu stabilnost.
Četvrti element odnosi se na intenziviranje političkog i diplomatskog angažmana EU tako da bude bliže vezan za komercijalne mogućnosti. Umesto oslanjanja isključivo na političku usklađenost partnera, fokus bi trebalo preusmeriti ka opipljivim ishodima koji su merljivi kroz investicione odluke i industrijsku realizaciju. Kao kriterijum se navodi potreba da se prioritet daju državama sa stabilnijim upravljanjem i većom otvorenošću tržišta.
Ukupna slika ukazuje da EU nastoji da smanji zavisnost od Kine kroz diversifikaciju izvora CRM-ova, ali tempo promene zavisi od toga koliko će finansijska podrška, stabilnost tržišta i koordinacija javno-privatnog sektora omogućiti ulazak evropskih aktera u lance vrednosti. Dok su politički aranžmani već formirani, nedostatak snažnih komercijalnih rezultata može produžiti izloženost bloka postojećoj strukturi nabavki. U tom smislu, razlika između ambicija de-riskinga i realnih tržišnih barijera ostaje ključna tačka koja određuje brzinu prilagođavanja lanaca snabdevanja.
