Evropski okvir za kritične sirovine dobio je pravno obavezujuću formu kroz Critical Raw Materials Act, čime se nastoji stabilizovati lanci snabdevanja u uslovima rastućih rizika. Akt je posebno usmeren na materijale koji su ključni za elektromobilnost i proizvodnju iz obnovljivih izvora energije. U praksi, regulatorni zahtevi se prevode u obaveze država članica, planiranje potrošnje i merljive uslove za domaće poreklo, preradu i reciklažu.
EU je još 2011. godine identifikovala kritične sirovine u okviru liste od 14 stavki, ali je trebalo više od decenije da se postigne politički konsenzus i da se predlog pretvori u zakon. Predlog CRMA zvanično je predstavila Evropska komisija u martu 2023. godine, kao deo Green Deal Industrial Plan for the Net-Zero Age. Evropski parlament ga je podržao u decembru iste godine, dok je Savet EU odobrio akt u martu 2024, a ratifikacija u maju dovela do stupanja na snagu.
Regulatorni cilj je jačanje domaćih lanaca snabdevanja uz istovremeno uvažavanje ekonomske i ekološke održivosti u regionu. CRMA definiše ukupno 34 kritične sirovine, od kojih je 16 označeno kao strateško. Među strateškim materijalima nalaze se elementi retkih zemalja i litijum, koji su relevantni za baterije, trajne magnete i šire potrebe energetskog sektora.
Za industriju je ključna činjenica da CRMA povezuje konkurentnost proizvođača sa obezbeđivanjem održivih količina koje se u velikoj meri oslanjaju na uvoz. Akt traži od država članica da uspostave nacionalne programe istraživanja mineralnih resursa za kritične sirovine, što bi trebalo da podstakne aktivnosti istraživanja i razvoja na teritoriji EU. Istovremeno, Komisija dobija zadatak da proceni očekivanu godišnju potrošnju svake od 34 kritične sirovine za periode do 2030, 2040. i 2050. godine, pri čemu se početne projekcije očekuju u roku od 18 meseci od primene akta.
Operativni teret zakona najvidljiviji je kroz obavezne uslove nabavke i prerade. Do 2030. godine deo godišnje potrošnje mora biti obezbeđen iz domaćih izvora, uz preradu i reciklažu unutar EU. Dodatno ograničenje propisuje da EU ne sme nabavljati više od 65% bilo koje strateške sirovine iz jedne države, što direktno utiče na strukturu ugovora i upravljanje rizikom zavisnosti.
Predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen naglasila je značaj litijuma i retkih zemalja navodeći da bi mogli nadmašiti naftu i gas po strateškom značaju. Ipak, procene ukazuju da postoje adekvatni mineralni resursi za ciljeve vezane za retke zemlje i litijum, dok političke i društvene prepreke mogu usporiti investicije i razvoj projekata. U tom kontekstu pominje se i problem nedovoljne angažovanosti pojedinih krajnjih korisnika.
Konkretni primeri pokazuju kako regulatorni okvir nailazi na realne prepreke u projektnoj dinamici. Wolfsberg projekat litijuma u Austriji trebalo bi da postane jedini proizvođač litijuma pogodne kvalitete za baterije u okviru EU do 2027, a projekat je u vlasništvu kompanije Critical Metals. Istovremeno, EU već proizvodi litijum u Portugalu, ali se taj tok pretežno koristi za proizvodnju stakla i keramike, što ne rešava direktno potrebe industrije baterija.
Na regionalnom nivou posebno se izdvajaju poteškoće koje su usporile planove šireg obuhvata izvora litijuma. Pominje se predloženi rudnik litijuma u Srbiji koji nije realizovan zbog ekoloških pitanja, što ilustruje kako dozvole i prihvatljivost projekata ostaju determinanta tempoa razvoja. U takvim slučajevima regulatorna namera može ostati bez brzog efekta ako procesi procene uticaja nisu usklađeni sa očekivanjima zajednica i standardima zaštite životne sredine.
Dodatno pitanje odnosi se na strukturu potražnje unutar lanaca vrednosti retkih zemalja. Poseban fokus industrije postoji na sirovinama potrebnim za proizvodnju trajnih magneta, a analitičari ističu da bi bez ubrzanja napora vlada i industrije EU mogla imati poteškoće da ispuni ciljeve ekstrakcije i prerade retkih zemalja do 2030. U praksi to znači da će vremenski prozori za razvoj kapaciteta biti kratki u odnosu na trajanje istraživanja, projektovanja i izgradnje postrojenja.
Komisija navodi mere poput pojednostavljenja procedura izdavanja dozvola i olakšavanja sporazuma o otkupu (offtake), ali to možda neće biti dovoljno kada druge regije nude konkurentnije subvencije. Pored toga, visoki troškovi energije i sporost administrativnih procesa dodatno opterećuju konkurentnost evropskih projekata u odnosu na alternative. Ovi faktori zajedno utiču na sposobnost stvaranja stabilnog portfolija snabdevanja koji bi mogao zadovoljiti kvantitativne zahteve akta.
CRMA tako uvodi kombinaciju planiranja potrošnje, obaveza nacionalnih programa istraživanja i strožih pravila o poreklu strateških materijala kroz ograničenje koncentracije nabavke. Akt istovremeno postavlja rokove do 2030. godine za domaće poreklo dela potrošnje uz preradu i reciklažu, čime se regulatorna slika prevodi u operativne parametre za industriju. U narednim ciklusima ključna će biti sposobnost pretvaranja planiranih kapaciteta u stvarne tokove sirovina kroz dozvole, ulaganja i usklađivanje lanaca vrednosti sa definisanim ciljevima.
