Evropska unija ubrzava regulatorni okvir za kritične sirovine dok potražnja raste zbog zelenih i digitalnih tranzicija. U fokusu je smanjenje oslanjanja na izvore koji se smatraju nesigurnim, posebno u kontekstu koncentracije proizvodnje i prerade u pojedinim trećim zemljama. Posebno su istaknuti materijali poput rijetkih zemnih metala, galijuma, magnezijuma i bora.
Usvojeni Critical Raw Materials Act (CRMA) postavlja ambiciozne ciljeve za 17 strateških sirovina do 2030. godine. Plan se oslanja na povećanje domaće eksploatacije, prerade i reciklaže, uz istovremeno širenje i diverzifikaciju uvoznog portfelja. Time se nastoji adresirati rizik prekida u lancima snabdevanja koji nastaje kada je više faza vrednosnog lanca vezano za ograničen broj dobavljača.
CRMA uvodi i skup politika koje treba da ubrzaju operativnu realizaciju projekata. Među predviđenim mehanizmima su identifikacija strateških projekata, finansijski podsticaji i pojednostavljenje procedura izdavanja dozvola. Za industriju je to relevantno jer vreme od planiranja do odobrenja može direktno uticati na dostupnost kapaciteta u srednjem roku.
Implementaciju CRMA nadgleda Evropska komisija, uz Critical Raw Materials Board čiji sastav čine predstavnici država članica. U praksi, koordinaciona uloga tela treba da obezbedi usklađivanje nacionalnih pristupa sa ciljevima na nivou Unije. Istovremeno, Komisija već radi na mehanizmima zajedničke nabavke, kroz pozive zainteresovanim stranama da učestvuju u agregaciji potražnje.
Agregacija potražnje ima značajnu težinu za planiranje kapaciteta u rudarstvu i preradi, jer omogućava jasniji signal tržištu o količinama koje bi mogle biti potrebne. Međutim, diverzifikacija izvora nije jednostavna kada su resursi geografski koncentrisani i kada unutar EU postoje ograničene mogućnosti eksploatacije. Zbog toga se kao ključni uslov pojavljuje saradnja sa trećim zemljama.
CRMA eksplicitno predviđa međunarodnu dimenziju kroz saradnju definisanu u članu 37. fokusiranu na strateška partnerstva radi jačanja otpornosti lanaca snabdevanja. Komisija je pokrenula partnerske aktivnosti i političke dijaloge sa više zemalja kako bi se otvorile teme potencijalnih projekata i aranžmana finansiranja. Takvi razgovori su usmereni na povezivanje dobavljača sirovina sa industrijama koje koriste kritične materijale.
U formalnom smislu, sporazumi poput predloženog Critical Minerals Agreement sa Sjedinjenim Američkim Državama su najavljeni kao proces koji je još u fazi čekanja. Paralelno se odvijaju inicijative koje nisu obavezujućeg karaktera, uključujući Minerals Security Partnership. Forum partnerstva ima cilj da uključi zemlje koje obezbeđuju resurse kako bi se ojačali lanci snabdevanja kritičnim mineralima.
Efektivnost ovih aranžmana zavisi od finansiranja i međuvladine koordinacije, što ostaje determinanta za brzinu realizacije projekata duž lanca vrednosti. U tom kontekstu, privatna ulaganja mogu dopuniti javne izvore sredstava, ali se istovremeno otvaraju pitanja poput rizika “free rider” ponašanja i usklađenosti sa pravilima Svetske trgovinske organizacije. Ova kombinacija faktora utiče na to kako će se partnerstva pretvarati u konkretne tokove materijala i nove kapacitete.
Za region jugoistočne Evrope relevantnost CRMA ogleda se u tome što evropsko tržište nastoji da stabilizuje nabavku kritičnih sirovina kroz kombinaciju domaćih kapaciteta i diversifikovanih uvoznih pravaca. Kako EU razrađuje mehanizme zajedničke nabavke i identifikacije strateških projekata, industrije povezane sa rudarstvom, preradom i reciklažom dobijaju jasniji okvir za planiranje usklađenosti sa prioritetima Unije. U isto vreme, međunarodni dijalozi utiču na konkurentnost dobavljača koji mogu ispuniti zahteve održivosti i kontinuiteta snabdevanja.
Komisijin korak ka implementaciji CRMA predstavlja pokušaj da se regulatorni instrument pretvori u operativne odluke o projektima, dozvolama i nabavci do 2030. godine. Sa ciljevima za 17 strateških sirovina i institucionalnim mehanizmima nadzora kroz Komisiju i Critical Raw Materials Board, fokus ostaje na smanjenju ranjivosti lanaca snabdevanja. Istovremeno, međunarodna saradnja ostaje ključna komponenta jer ograničene mogućnosti eksploatacije unutar EU ne mogu same po sebi pokriti očekivani rast potražnje.
