Evropski zakonodavac je usvajanjem Critical Raw Materials Act (CRMA) postavio okvir za obezbeđivanje lanaca snabdevanja kritičnim sirovinama u okviru Unije. Akt je usmeren na više karika vrednosnog lanca, od ekstrakcije i prerade do reciklaže i diverzifikacije izvora. U praksi, to znači da se industrijski kapaciteti i regulatorni zahtevi sve više vezuju za rokove i merljive ciljeve, posebno u segmentima koji utiču na baterije i magnetne materijale.
Za litij, CRMA uvodi ambiciozne, ali ocenjene kao dostižne ciljeve do 2030. godine, uz procenu da je EU već pozicionirana da ispuni ili premaši očekivanja po svim stubovima. Naglasak je na ekstrakciji, preradi, reciklaži i širenju izvora snabdevanja, što se u izveštajima povezuje sa postojećom infrastrukturom i operativnim sposobnostima u Uniji. U toj logici, rast značaja litija u tehnologijama, naročito u proizvodnji baterija, dodatno pojačava potrebu za kontinuitetom ulaganja u procese izdvajanja i oplemenjivanja.
U segmentu prerade litija i reciklažnih tokova, ključna tačka je tehnološka sposobnost da se materijal iz različitih izvora pretvara u upotrebljive frakcije. CRMA time indirektno stavlja fokus na kapacitete koji omogućavaju da se sirovina ne zadržava samo na nivou sirovog koncentrata. Izveštaji ističu da bi nastavak investicija i inovacija u ekstrakciji, preradi i reciklaži trebalo da podrži pozitivan smer realizacije ciljeva.
Za razliku od litija, perspektiva za retke zemlje (rare earth elements, REE) ocenjuje se kao znatno zahtevnija. Ostvarivanje ciljeva za ekstrakciju i preradu do 2030. godine opisano je kao neizvesno zbog kombinacije ograničenih domaćih rezervi, nedovoljnog prerađivačkog kapaciteta i društvenog otpora prema novim rudarskim projektima. Ovi faktori utiču na brzinu kojom se može izgraditi end-to-end tok od proizvodnje do finalne obrade.
Poseban problem odnosi se na uspostavljanje kompletnih kapaciteta prerade retkih zemalja unutar EU. Bez takvih kapaciteta otežano je oporavljanje tih materijala iz proizvodnog otpada i iz uređaja na kraju životnog veka. U izveštajima se naglašava da upravo taj „prelaz“ između proizvodnje i povratka vrednosti kroz obradu predstavlja najveće operativno ograničenje.
Regulatorni okvir CRMA zato postavlja zahtevnu koordinaciju između državnih politika i industrijskih planova, jer se rešenja ne svode samo na otvaranje novih nalazišta. Potrebni su ulaganja u istraživanje i razvoj, izgradnju infrastrukture za preradu i mehanizme koji mogu smanjiti rizik od kašnjenja uzrokovanih društvenom saglasnošću. U tom kontekstu, javna komunikacija dobija praktičan značaj jer društveni otpor može direktno uticati na dinamiku projekata.
Iz perspektive politike sirovinske nezavisnosti, preporuke koje prate CRMA ukazuju na potrebu za strukturiranim dijalogom sa stanovništvom EU kako bi se povećala prihvatljivost odgovorno vođenih rudarskih inicijativa. U izveštajima se navode javne kampanje, obrazovne aktivnosti i transparentno informisanje kao instrumenti za izgradnju poverenja oko strateških programa koji su obuhvaćeni aktom. Time se regulatorni cilj vezuje ne samo za tehničke parametre već i za procesnu komponentu odobravanja projekata.
Na strani ekonomskih instrumenata, razmatra se da bi podsticaji i regulatorni okviri trebalo da ohrabre ulaganja u domaću ekstrakciju, preradu i reciklažu kako za litij tako i za retke zemlje. Takav pristup je relevantan jer se razlike između dva segmenta — relativna spremnost EU kod litija naspram strukturnih prepreka kod REE — reflektuju u različitim potrebama za kapacitetima i vremenima realizacije. U praksi, to znači da će mere morati biti prilagođene specifičnostima lanca snabdevanja.
CRMA je predstavljen kao značajan korak u jačanju otpornosti lanaca snabdevanja kritičnim sirovinama unutar EU. Realizacija ciljeva zavisi od toga koliko brzo će se premostiti prepreke koje su identifikovane u segmentu retkih zemalja, dok bi kod litija nastavak tehnološkog napretka trebalo da podrži ostvarenje planiranih obaveza po stubovima akta. U završnom pregledu izveštaja naglašava se da će postavljeni rezultati tražiti usklađen rad institucija i industrije kako bi se istovremeno iskoristile postojeće prednosti i adresirali identifikovani rizici.
