Evropska politika baterija ulazi u novu fazu dok se potražnja za materijalima za električna vozila i sisteme za skladištenje energije ubrzano povećava. U tom kontekstu, reciklaža litijum-jonskih baterija dobija regulatorni okvir koji bi mogao da promeni tempo razvoja industrije u Evropi. Ključna pitanja za lance snabdevanja su dostupnost istrošenih baterija, tehnološka sposobnost postizanja visokih stopa oporavka i način na koji će se reciklirani materijali ugrađivati u nove ćelije.
Prema podacima analitičke firme Circular Energy Storage, proizvođači su prošle godine plasirali gotovo 700.000 tona litijum-jonskih baterija na evropsko tržište, ali kapaciteti postrojenja za obradu otpada iznosili su oko 17.000 tona. To ukazuje na značajan jaz između količine baterija koje ulaze u upotrebu i industrijske sposobnosti da se otpad obrađuje u potrebnom obimu. Novi regulatorni zahtevi stupili su na snagu početkom prethodnog meseca, nakon višegodišnjih pregovora.
Uredba EU o baterijama zamenjuje raniju politiku iz 2006. godine koja je bila usmerena prvenstveno na smanjenje zdravstvenih rizika od opasnih sastojaka poput olova i kadmijuma. Novi pristup proširuje fokus na održivost kroz ceo životni ciklus baterija, od proizvodnje do odlaganja. Za proizvođače to znači obavezu prikupljanja otpadnih litijum-jonskih baterija za reciklažu, uz dodatne uslove vezane za električna vozila, e-bicikle i baterije za skladištenje energije.
Regulatorni dizajn uključuje i ambiciozne ciljeve oporavka metala, čime se reciklerima nameće potreba da koriste tehnologije koje mogu da povrate kritične resurse, posebno litijum. Uredba takođe uvodi mehanizam koji treba da obezbedi da se reciklirani materijali vraćaju u proizvodnju novih baterija, umesto da ostanu samo nusproizvod obrade otpada. Očekivanje industrije je da će takva struktura podstaći širenje kapaciteta i tehnološku modernizaciju.
Istovremeno, uredba dolazi u trenutku kada rast prodaje električnih vozila u Evropi i globalno ubrzava potražnju za metalima sadržanim u baterijama. U scenariju koji se pominje u industrijskim analizama, do sredine 2030-ih moglo bi biti potrebno stotine novih rudarskih projekata kako bi se obezbedile količine potrebne za proizvodnju. Budući da rudarstvo ima značajan ekološki i društveni uticaj, ograničeni resursi u većini država EU povećavaju oslanjanje na uvoz iz zemalja sa slabijim evidencijama po pitanju zaštite životne sredine i ljudskih prava.
Reciklaža se zato pozicionira kao instrument ublažavanja dugoročnog pritiska na snabdevanje sirovinama, jer istrošene EV baterije i manje baterije iz e-bicikala, pametnih telefona i drugih uređaja sadrže litijum, kobalt, nikl i druge komponente. Danas Kina prednjači u reciklaži litijum-jonskih baterija delom zahvaljujući politici koja je od 2018. godine proizvođačima EV nametnula odgovornost za prikupljanje istrošenih baterija i postavila ambiciozne stope oporavka metala kao uslov za uključivanje reciklera na vladinu listu. EU sada prati taj model kroz obavezu prikupljanja bez naplate potrošačima.
Za potrošačke elektronike i „light means of transport“ baterije, koje uključuju e-skutere i e-bicikle, stope prikupljanja trebalo bi postupno da rastu tokom naredne decenije. U segmentu električnih vozila i skladištenja energije proizvođači su dužni da preuzmu sve baterije radi reciklaže. Bosch je naveo da su proizvođači bicikala ili već uveli sisteme prikupljanja ili rade na njihovom uspostavljanju, pri čemu programi preuzimanja e-biciklističkih baterija već funkcionišu u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji i Francuskoj.
Regulatorni standardi oporavka metala postavljeni su kao strogi pragovi: do kraja 2031. godine recikleri treba da ostvare 80% oporavka litijuma sadržanog u bateriji i 95% oporavka kobalta, bakra, nikla i olova. Takvi zahtevi utiču na izbor tehnologije jer stariji pristup pirometalurgiji podrazumeva topljenje u peći radi dobijanja metalne legure nižeg kvaliteta i često dovodi do značajnih gubitaka litijuma. Stručnjakinja Alissa Kendall sa Univerziteta Kalifornija Dejvis očekuje ubrzanje prelaska industrije ka hidrometalurgiji.
Hidrometalurški procesi tipično uključuju usitnjavanje baterija do praha poznatog kao „black mass“, a zatim odvajanje i pročišćavanje pojedinačnih metala uz hemijske rastvarače. U poređenju s pirometalurgijom, zagovornici hidrometalurgije navode mogućnost visokog stepena povrata litijuma i nižu energetsku potrošnju, uz emisije koje su prema njihovim tvrdnjama niže. Istovremeno se naglašava da kiseline korišćene u procesu zahtevaju pažljivo zbrinjavanje zbog bezbednosnih i ekoloških zahteva.
Kanadski recikler Li-Cycle saopštio je da je njegova tehnologija usmerena na ispunjenje ciljeva oporavka litijuma, kobalta i nikla definisanih uredbom o baterijama. Kompanija je najavila širenje prisustva u Evropi kroz otvaranje postrojenja za „black mass“ u Nemačkoj prošlog meseca i planove za budući reciklažni centar u Italiji. Takve investicione najave su relevantne jer kapaciteti obrade direktno utiču na to koliko brzo tržište može apsorbovati tokove otpada iz upotrebe.
Uredba ne ograničava lokaciju procesa sve dok se ispunjavaju standardi EU za oporavak metala; međutim, postoje dodatni uslovi koji mogu predstavljati izazov za postojeće aktere izvan Evrope. Xiao Lin iz Botree Cycling ukazuje na zahtev da do kraja 2030. godine bude reciklirano 70% mase baterija kao standard koji može biti teže dostići bez prilagođavanja tehnologije ili infrastrukture. On takođe navodi da je struktura hemije kineskog tržišta drugačija: oko 65% EV baterija prodatih danas koristi litijum-gvozden-fosfat (LFP), koji ne sadrži nikl ili kobalt pa je vrednost materijalnog toka po masi manja; prema njegovim rečima recikleri tada tipično povrate oko 3% materijala po težini.
Pored oporavka metala, uredba uvodi obavezu ugrađivanja recikliranog sadržaja u nove baterije prema vremenskim pragovima do 2031. godine. Za EV i skladišne baterije traži se najmanje 6% recikliranog litijuma i nikla zajedno? (u tekstu: 6% recikliranog litijuma i nikla), zatim 16% recikliranog kobalta i 85% recikliranog olova; ti procenti trebalo bi da porastu do 2036. godine na 12% recikliranog litijuma, 15% recikliranog nikla i 26% recikliranog kobalta, pri čemu će isti kriterijumi važiti i za „light means of transport“ baterije od tog perioda.
Analitičar Andy Leach iz BloombergNEF upozorio je da viši standardi recikliranog sadržaja mogu premašiti ono što tržište može isporučiti samo kroz obradu end-of-life tokova otpada. U takvom slučaju kompanije bi mogle biti podstaknute da prerano obrađuju baterije kako bi dostigle zahteve umesto da se fokus stave na efikasnije smanjenje proizvodnog otpada tokom vremena. Leach takođe navodi mogućnost povećanja količina scrap-a iz proizvodnje kao alternativnog izvora sirovina kada end-of-life količine nisu dovoljne.
Bosch je ocenio ciljeve recikliranog sadržaja kao „veoma ambiciozne“, uz naglasak da je najveća prepreka dostupnost recikliranih sirovina. Achivability tih standarda zavisi od povratka teških EV baterija bogatih mineralima koje su dugovečne i često prolaze kroz drugu primenu poput mrežnog skladištenja energije; zbog toga može proći više godina pre nego što veće količine budu spremne za reciklažu. Li-Cycle očekuje da će manufacturing scrap činiti „većinu“ ulazne sirovinske baze u narednim godinama, dok će end-of-life EV baterije postajati važnije tokom 2030-ih.
BASF je naveo da planira da reciklira scrap iz proizvodnje dok ne bude više raspoloživih istrošenih EV baterija za obradu. Istovremeno Kendall sa UC Davis ističe da standardi recikliranog sadržaja imaju potencijalnu ekonomsku vrednost jer stvaraju premiju za reciklirani litijum i druge metale; time bi moglo rasti globalno vrednovanje sekundarnih sirovina. U najboljem scenariju to bi moglo pomoći razvoju drugih tržišta reciklaže koja tek nastaju, uključujući Sjedinjene Američke Države gde više kompanija gradi velike pogone uprkos tome što ne postoji federalna regulativa.
Belgijska kompanija Umicore ocenila je uredbu kao način da se uspostavi zatvoreni tok kritičnih materijala kroz industriju uz potrebu za pažljivim upravljanjem resursima tokom vremena. Kurt Vandeputte naveo je da bi pravila mogla poslužiti kao šablon drugim sektorima koji zavise od sličnih tokova materijala kroz životni ciklus proizvoda. U praksi će ključni test biti sposobnost usklađivanja kapaciteta prikupljanja otpada, tehnoloških performansi oporavka metala i dostupnosti sekundarnih sirovina potrebnih novim standardima sadržaja.
