Evropska unija priprema regulatorni okvir koji direktno menja način na koji se planiraju lanci snabdevanja kritičnim sirovinama, posebno u segmentima rudarstva i prerade. U novembru 2023. godine Savet i Parlament postigli su privremeni dogovor o Critical Raw Materials Act (CRMA), čime je otvoren put ka pravilima koja se oslanjaju na industrijske politike i stratešku autonomiju. Regulativa se uklapa u širi Green Industrial Plan i usklađena je sa Net-Zero Industry Act (NZIA). U praksi, očekuje se da će CRMA uticati na kompanije u EU, ali i na aktere izvan Unije koji isporučuju sirovine.
CRMA je zamišljen kao odgovor na rastuću potražnju za materijalima koji su ključni za energetsku tranziciju i industrijske tehnologije. Potražnja za baznim metalima, materijalima za baterije i retkim zemnim elementima trebalo bi da raste eksponencijalno u narednim godinama. Razlog je ubrzanje izgradnje kapaciteta za baterije, solarne panele, trajne magnete i druge komponente čiste tehnologije. EU istovremeno nastoji da smanji zavisnost od fosilnih goriva, što dodatno pojačava pritisak na dostupnost kritičnih sirovina.
Regulatorni ciljevi CRMA obuhvataju tri pravca: povećanje i diverzifikaciju snabdevanja EU kritičnim sirovinama, jačanje kružnosti kroz reciklažu i podršku istraživanju i inovacijama vezanim za efikasnost resursa i supstitucije. Posebno se naglašava strateška autonomija Evrope kao rezultat manjeg oslanjanja na pojedinačne spoljne dobavljače. CRMA se pozicionira kao deo paketa koji prati međunarodne trendove zaštite čistih energetskih tehnologija i resursa, uporedivo sa pristupom iz američkog Inflation Reduction Act. U tom kontekstu, regulativa treba da ojača sve faze evropskog lanca vrednosti kritičnih sirovina.
Jedna od centralnih poluga je stvaranje liste materijala obuhvaćenih pravilima. Formirano je 34 kritične sirovine, od kojih je 17 označeno kao strateške sirovine (SRM). Privremeni dogovor Saveta i Parlamenta proširio je obuhvat tako što je aluminijum dodat na listu metala pokrivenih CRMA. Uključivanje aluminijuma, zajedno sa uzvodnim tokovima poput boksita i glinice, direktno ukazuje na njegovu ulogu u zelenoj industrijskoj transformaciji.
Aluminijum se tretira kao ključna komponenta u gotovo svim prioritetnim čistim energetskim tehnologijama koje se vezuju za net-zero industrijski okvir. U tim tehnologijama spominju se solarni PV sistemi, vetroturbine, mrežne tehnologije i baterije. Procena potražnje navodi da bi potražnja za aluminijumom mogla porasti za 543% od 2020. do 2050. godine. To čini aluminijum jednim od materijala kod kojih će regulatorni zahtevi verovatno najviše uticati na planiranje kapaciteta prerade i tokova snabdevanja.
Geopolitička slika snabdevanja pokazuje visok stepen koncentracije izvora van EU. Za pojedine kritične sirovine EU je trenutno zavisna od jedne zemlje: Kina obezbeđuje 100% snabdevanja teškim retkim zemnim elementima, Turska 98% snabdevanja borom, dok Južna Afrika obezbeđuje 71% potreba EU za platinu. Ovakva struktura tržišta predstavlja osnovu zašto CRMA uvodi kvantitativne ciljeve do 2030. godine. Cilj nije samodovoljnost EU, već diverzifikacija izvora kako bi se smanjio rizik prekida isporuka.
Do 2030. godine postavljeni su ciljevi koji pokrivaju ekstrakciju, preradu, reciklažu i ograničenja koncentracije spoljnog snabdevanja. Za ekstrakciju u EU cilj je da najmanje 10% godišnje potrošnje bude pokriveno iz domaće proizvodnje; za preradu cilj je najmanje 40% godišnje potrošnje iz evropskih kapaciteta prerade; a za reciklažu cilj je najmanje 25% godišnje potrošnje iz domaće reciklaže. Sa spoljnim izvorima uvedeno je ograničenje da ne više od 65% godišnje potrošnje svake strateške sirovine u bilo kojoj relevantnoj fazi prerade dolazi iz jedne treće zemlje. Ovi parametri su posebno značajni jer direktno utiču na nabavne strategije kompanija koje zavise od uvoza.
Da bi se ciljevi ostvarili, EU planira jačanje trgovinskih aktivnosti kroz više instrumenata politike. Među njima su formiranje Critical Raw Materials Club sa zemljama istomišljenicama radi jačanja globalnih lanaca snabdevanja, kao i jačanje uloge Svetske trgovinske organizacije. EU takođe namerava da proširi mrežu sporazuma o olakšavanju održivih investicija i sporazuma o slobodnoj trgovini. Dodatno se predviđa pojačano sprovođenje mera protiv nepoštenih trgovinskih praksi.
Za industriju su najopipljiviji delovi CRMA povezani sa novim merilima za domaću ekstrakciju, preradu i reciklažu strateških sirovina. Regulativa uvodi minimalne udjele potražnje EU koji treba da budu pokriveni sirovinama koje su domaće izvorište, domaća prerada ili domaća reciklaža. To povećava operativni pritisak na rudarstvo i prerađivačku industriju da ubrzaju razvoj domaćih kapaciteta. Istovremeno se otvaraju pitanja usklađenosti sa pravilima, obezbeđivanja investicija i pronalaženja kvalifikovane radne snage.
Istovremeno ostaje tehničko pitanje kako će merila biti definisana po pojedinačnoj sirovini ili agregatno za određenu grupu SRM. Nejasno je da li će cilj biti postavljen kao jedna meta po svakoj sirovini ili kao zbirni pristup gde bi agregat bio sastavljen na način da svi SRM imaju isti ponder ili bi se koristio prosek zasnovan na težini, vrednosti dodate ili drugim kriterijumima. Takođe se razmatra mogućnost da države članice dobiju različite benchmarke u zavisnosti od rezervi ili rudarskih kapaciteta, što bi moglo dovesti do nejednakog uticaja na kompanije prema lokaciji projekata. Odgovori na ova pitanja trebalo bi da se razrade kroz zakonodavni postupak i proces implementacije.
Kružnost je ugrađena kao zahtev kroz ciljeve domaće reciklaže strateških sirovina, što menja investicione prioritete u lancu vrednosti. Očekuje se potreba za povećanjem ulaganja u postrojenja i tehnologije reciklaže kako bi se ispunili regulatorni pragovi. Regulatorni okvir takođe uvodi podsticaje za razvoj efikasnijih procesa reciklaže koji mogu povećati iskorišćenje materijala složenog porekla. Međutim, industrija može naići na teškoće kod materijala sa kompleksnim režimima recikliranja.
Dodatno, lokalne zajednice mogu pružiti otpor uspostavljanju novih postrojenja za reciklažu, uz moguće konflikte oko upravljanja rudarskim otpadom povezanim sa širim infrastrukturnim razvojem. Konačna verzija regulative i način implementacije mogu značajno promeniti realne efekte na tržište recikliranih tokova sirovina. Trenutni predlog ne precizira da li reciklirane sirovine moraju dolaziti isključivo iz proizvoda nakon kraja životnog veka ili mogu uključiti proizvodni otpad nastao tokom proizvodnje. Takođe nije jasno da li reciklirane sirovine moraju poticati iz EU ili iz strateških partnerskih zemalja.
Posebno pitanje odnosi se na to da li će sirovine reciklirane u EU moći da se računaju kao „minirane u Evropi“ radi ispunjavanja rudarskog benchmarka. U zavisnosti od toga kako će pravila biti finalizovana, kompanijama će biti drugačiji profil podsticaja, mogućnosti i obaveza pri planiranju projekata rudarenja i reciklaže te pri izveštavanju prema zahtevima CRMA. Za proizvođače opreme i finalne proizvođače to znači prilagođavanje nabavki kako bi uskladili lance snabdevanja sa zahtevima domaćeg porekla i recikliranih ulaza. Povećani monitoring i obaveze izveštavanja mogu dodatno opteretiti troškove i stvoriti rizik od poremećaja u lancu snabdevanja kod kompanija koje se oslanjaju na uvoz.
U istom delu lanca vrednosti pojavljuje se dvostruka dimenzija troškova i tržišne prednosti kroz usklađenost sa održivostnim standardima. Regulativa može nagraditi usklađenost time što omogućava pristup rastućoj potražnji za održivo proizvedenim materijalima i proizvodima. Istovremeno postoji mogućnost rasta cena određenih proizvoda zbog troškova usklađivanja sa CRMA pravilima o održivom poreklu i kružnosti. Pored toga, fokus na transparentnost može voditi ka većoj vidljivosti kroz označavanje proizvoda koja omogućava informisaniji izbor potrošača.
Za aktere van EU CRMA uvodi zahteve koji utiču na dinamiku trgovine kroz traženje diverzifikacije izvora i smanjenje zavisnosti od pojedinačnih trećih zemalja dobavljača. To može dovesti do promena u odnosima između EU i ne-EU partnera te do potencijalnih tenzija ako dobavljači nisu uključeni u šire partnerske aranžmane predviđene politikama diverzifikacije. S druge strane, strateška partnerstva sa zemljama istomišljenicama mogu otvoriti prostor za saradnju koja menja raspodelu tokova sirovina između regiona. Posledice zavise od toga kako će se definisati kriterijumi prihvatljivosti izvora kroz implementacione akte.
Regulatorni uticaj proteže se i na investitore jer CRMA menja profil rizika kroz kombinaciju usklađenosti sa održivošću i zahteva za sertifikaciju održivog vađenja, prerade i snabdevanja. S jedne strane očekuje se rast investicionih prilika u projektima ekstrakcije, prerade i reciklaže kritičnih sirovina zbog potrebe za dostizanjem benchmarka. S druge strane investitori moraju upravljati volatilnošću tržišta povezano sa regulatornim okvirom te rizicima usklađenosti sa zahtevima održivosti koji utiču na troškove projekta i rokove realizacije. ESG faktori trebalo bi da dobiju veći značaj u investicionim odlukama jer su direktno povezani sa logikom upravljanja resursima koju CRMA promoviše.
Dodatni operativni izazov odnosi se na potrebu harmonizacije sertifikacionih zahteva kako bi izvršenje bilo pravovremeno izvedivo za industriju, investitore i vlade koje učestvuju u lancu vrednosti. Pristup finansiranju ostaje ključan uslov kako bi kompanije mogle da ispune CRMA zahteve povezane sa održivom ekstrakcijom, preradom i snabdevanjem te kako bi strateški projekti mogli biti realizovani bez zastoja finansiranja. Kako raste broj projekata povezanih sa domaćim kapacitetima ekstrakcije, prerade i reciklaže, konkurencija među učesnicima može postati intenzivnija uz diferencijaciju zasnovanu na usklađenosti sa standardima održivosti.
Konačno, CRMA predstavlja veliki pomak u industrijskoj strukturi evropskog jedinstvenog tržišta jer uvodi instrumente industrijske politike vezane za sigurnost snabdevanja kritičnim sirovinama uz istovremenu promociju kružnosti i održivog porekla. Okvir ima cilj da značajno smanji zavisnost EU od pojedinačnih dobavljača iz trećih zemalja dok istovremeno jača upravljanje rizikom prekida isporuka kroz bolje praćenje tokova kritičnih materijala. Provisionski elementi regulative oslanjaju se na komunikaciju Evropske komisije iz 2023. godine te regulativu s aneksima Evropske komisije iz iste godine kao osnovne dokumente kojima će kasnije biti dodati delegirani akti radi preciziranja pojmova i procedura koje još nisu definisane do kraja.
