Evropska politika prema dubokomorskom rudarenju ponovo je u fokusu, dok se istovremeno u javnom prostoru naglašavaju naučne i finansijske neizvesnosti povezane sa eksploatacijom minerala sa morskog dna. Upozorenja se oslanjaju na procene potencijalnih posledica po biodiverzitet i funkcionisanje morskih ekosistema, uz poseban akcenat na ulogu okeana u regulaciji klime. Razmatranja se uklapaju u širu raspravu o tome kako EU planira da obezbedi kritične sirovine, a da pritom zadrži regulatornu kontrolu nad uticajima na životnu sredinu.
U tom kontekstu, 16 nevladinih organizacija pozvalo je EU da odustane od praksi koje smatraju ekološki štetnim i da prioritet stavi na održiva rešenja. Argumentacija se veže za potrebu za cirkularnom ekonomijom, uključujući efikasnije korišćenje resursa i jačanje reciklažnih tokova. Takav pravac se dovodi u vezu i sa misijskim pismima predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen upućenim komesarima zaduženim za životnu sredinu i industrijsku strategiju.
Procene rizika dobijaju dodatnu dimenziju kroz upozorenja evropskih naučnika da bi posledice po morski sistem mogle biti nepovratne. Posebno se ističe mogućnost poremećaja biodiverziteta i morskih ekosistema, kao i potencijalni uticaj na procese koji su povezani sa ciklusom ugljenika u okeanu. U istom paketu razmatra se i teza o finansijskim rizicima i neizvesnostima koje prate dubokomorsko rudarenje, uz referencu na studiju staru 11 godina koja se pominje u izveštaju Draghi.
Steve Trent, izvršni direktor i osnivač Environmental Justice Foundation, naveo je da dubokomorsko rudarenje traži minerale koje, kako kaže, nije potrebno pribavljati po nesrazmerno visokoj ceni. U njegovoj izjavi naglašava se da bi industrijska eksploatacija mogla da poremeti procese povezane sa okeanskim ciklusom ugljenika i da ugrozi morsku faunu. Trent je takođe povezao poziv na ulaganja iz Draghi izveštaja sa potrebom da se sredstva usmere ka razvoju tehnologija baterija, istraživanjima i modelima cirkularne ekonomije.
Regulatorni okvir EU dodatno se precizira kroz stav Evropske komisije, koji je formulisan kao uslovna zabrana do ispunjenja naučnih kriterijuma. Komisija navodi da treba zabraniti dubokomorsko rudarenje dok se ne otklone naučne praznine, dok se ne pokaže da štetni efekti mogu biti isključeni ili kontrolisani, i dok se morska okruženja ne zaštite na odgovarajući način. Ovakav pristup ima direktan uticaj na tempo donošenja odluka o potencijalnim aktivnostima u ovom sektoru.
Istovremeno raste politički pritisak iz država članica i van EU, jer podrška moratorijumu dobija širi međunarodni obuhvat. U saopštenjima se navodi da 32 zemlje traže obustavu ili zabranu dubokomorskog rudarenja, pri čemu je 14 evropskih zemalja među potpisnicima, a od tog broja 10 su države članice EU. Za industriju to znači da se rasprava o budućem režimu upravljanja rizicima sve više premešta iz tehničke sfere u političko-regulatornu.
Simon Holmström iz Seas At Risk ocenio je da Draghi izveštaj promoviše praksu koju smatraju destruktivnom, zasnovanom na zastarelim viđenjima dubokomorskog okruženja. On je naveo da dubokomorsko rudarenje nosi ekološke rizike, ali i da skreće pažnju sa ekonomskih prilika koje bi EU mogla ostvariti kroz cirkularnu ekonomiju, reciklažu i inovativne tehnologije. U njegovoj argumentaciji naglašava se potreba za konkurentnošću zasnovanom na tehnološkim rešenjima umesto na eksploataciji sa morskog dna.
Kada je reč o strateškom planiranju sirovina za energetsku tranziciju, ova kombinacija naučnih upozorenja i regulatornih uslova utiče na način na koji se procenjuju alternativni izvori materijala. Pominjanje Draghi izveštaja zajedno sa referencama na stariju studiju ukazuje na to da će rasprava o dokaznoj osnovi ostati centralna tema u narednim fazama politike. U takvim okolnostima, fokus na cirkularne tokove resursa i tehnologije baterija postaje deo šireg okvira kojim se pokušava smanjiti zavisnost od rizičnih izvora.
Za regionalne aktere koji prate razvoj kritičnih sirovina i energetskih lanaca vrednosti, poruka iz EU okvira je jasna: odluke o dubokomorskom rudarenju vezuju se za zatvaranje naučnih praznina i dokazivanje efektivne zaštite morskog okruženja. Istovremeno, rast broja zemalja koje traže moratorijum ukazuje na konsolidaciju pozicija oko pitanja upravljanja ekološkim rizicima. U narednom periodu, dinamika između regulatornih uslova EU, političke podrške moratorijumu i naučnih procena verovatno će nastaviti da oblikuje tempo rasprave o ovom segmentu nabavke minerala.
