Zelena tranzicija Evrope, oslonjena na električna vozila i rešenja za skladištenje energije, u velikoj meri zavisi od sirovina poput kobalta, ključnog elementa u baterijama. Međutim, Demokratska Republika Kongo (DRK), koja poseduje više od dve trećine svetskih rezervi kobalta, stiče novu pregovaračku moć dok Evropa pokušava da osigura pouzdano snabdevanje.
Marie-Pierre Vedren, članica Evropskog parlamenta iz liberalne političke grupe Renew Europe, ističe važnost obezbeđivanja održivog izvora sirovina, bez eksploatacije i dečijeg rada. Dok evropska potražnja za kobaltom raste zbog njegove upotrebe u proizvodnji baterija za električna vozila (EV), eksploatacija kobalta u DRK-u je u oštrom kontrastu sa zelenom retorikom u Evropi. Rudari u DRK-u, poput Pola Zagabe Nbanzea iz Kolvezija, rade u opasnim uslovima sa minimalnom zaštitom, često ne znajući gde će i kako biti iskorišćeni materijali koje iskopaju.
Uprkos sve većoj evropskoj zavisnosti od kobalta, najveća vrednost ovog minerala dodaje se u Kini, koja obrađuje 75% svetskog kobalta, što komplikuje evropske napore da stekne direktan pristup ovom resursu. Podrška Brisela održivom rudarstvu u Africi često nailazi na skepticizam, posebno u vezi sa eksploatacijom koju sprovode kompanije pod kineskom kontrolom. Ovo izaziva zabrinutost da Evropa, dok zagovara zelenu tranziciju, indirektno podržava neodržive i eksploatatorske rudarske prakse u DRK-u.
Kongoanski lideri, poput bivšeg ministra rudarstva Simona Tume Vakua, tvrde da afričke zemlje treba da imaju pravo glasa u stranim investicijama i zahtevaju da Evropa poštuje njihove prioritete. Vakuov stav odražava rastuće samopouzdanje afričkih nacija da traže bolje uslove u rudarskim sporazumima i veće koristi za svoje građane. Istorijski, evropska eksploatacija kongoanskih resursa, kao tokom vladavine kralja Leopolda II, ostavila je nasleđe nepoverenja, dodatno komplikovano iskustvima DRK-a sa neuspelim upravljanjem i nedovoljnim investicijama u prošlosti.
Uprkos naporima poput Global Gateway inicijative Evropske unije, koja ima za cilj da parira kineskom infrastrukturnom projektu Pojas i put, Kina ostaje glavni trgovinski partner DRK-a. EU investicije, poput infrastrukturnog projekta koridora Lobito, pokazuju napredak, ali nisu dovoljne da izazovu dominaciju Kine. Iako je DRK usvojio zakone o rudarstvu sa ciljem poboljšanja održivosti ovog sektora, lokalne nevladine organizacije tvrde da je sprovođenje tih zakona slabo, čineći ih praznim obećanjima.
Zaključno, oslanjanje EU na kobalt iz DRK-a za svoju zelenu agendu osvetljava složenost postizanja zaista održivog i etičkog lanca snabdevanja. Dok Evropa teži klimatskoj neutralnosti do 2050. godine, pozicija DRK-a kao ključnog dobavljača stavlja ovu zemlju u jaču pregovaračku poziciju, primoravajući Evropu da se suoči sa teškim pitanjima o pravoj ceni svoje zelene tranzicije.
