Supported byElevatePR Digital
Supported byspot_img
RudarstvoDa li je održivo rudarstvo moguće?

Da li je održivo rudarstvo moguće?

Supported byspot_img
Supported byspot_img

Evropska komisija i Vlada Srbije potpisale su 22. septembra ove godine pisma o namerama o pokretanju rada na strateškom partnerstvu u oblastima baterija i kritičnih sirovina, u koje spada i litijum, rečeno je Demostatu u Evropskoj komisiji. Iz Generalnog direktorata za unutrašnje tržište, industriju, preduzetništvo i mala i srednja preduzeća za Demostat navode da zakonodavstvo EU obezbeđuje najviši nivo zaštite životne sredine i socijalne zaštite, uključujući rudarske projekte, a da je Srbija, kao zemlja kandidat za članstvo u EU, u procesu usklađivanja svog zakonodavstva sa evropskim. U EK za Demostat kažu i da se zalažu za razvoj kapaciteta za preradu i rafinaciju na mestu gde se nalaze i resursi i podsećaju da predloženi Zakon o kritičnim sirovinama (European Act on Critical Raw Materials) uključuje standarde do 2030. godine za povećanje domaćih kapaciteta za ekstrakciju, preradu, rafinaciju i reciklažu strateških sirovina. I dok EU preuzima odgovornost i sprema se za rudarenje i preradu kritičnih sirovina u okviru sopstvenih granica, kako bi se oslobodila zavisnosti od Kine i napredovala ka cirkularnoj ekonomiji, jasno je da nema besplatnog ručka. Međutim, da li je moguće održivo ili bar društveno odgovorno rudarstvo i kako ono u praksi izgleda? I koliko je Srbija daleko od toga?

Dobrobit lokalnih zajednica i ekosistema, uz što manje negativnih uticaja na društvo i životnu sredinu, prioriteti su društveno odgovornog rudarstva, koje podrazumeva usvajanje održivih praksi tokom čitavog životnog ciklusa rudnika – od istraživanja, preko eksploatacije do zatvaranja, ali i nakon toga.

Supported by

Jedan od ključnih aspekata društveno i ekološki odgovornog rudarstva je angažovanje sa lokalnim zajednicama što, između ostalog, podrazumeva poštovanje njihovih prava, tradicionalnog znanja i kulturnog nasleđa i uključivanje u procese donošenja odluka.

Daje se prioritet zdravlju i bezbednosti radnika primenom strogih bezbednosnih standarda, pružanjem odgovarajuće obuke i promovisanjem bezbednog radnog okruženja.

Društveno i ekološki odgovorno rudarstvo nastoji da smanji uticaj na životnu sredinu minimiziranjem korišćenja prirodnih resursa, smanjenjem otpada i sprovođenjem delotvornih planova rekultivacije i rehabilitacije nakon rudarenja, kao i nadoknađivanjem lokalnog gubitka biodiverziteta stvaranjem većeg na drugim mestima.

Rudnicima se upravlja na klimatski neutralan način tako što se, na primer, koriste  zelena struja za napajanje rudarskih kamiona i benigne hemikalije, dok se jalovinom upravlja na odgovoran način, uz izbegavanje kvarova brana, odvodnjavanja kiselih rudnika i slično.

Upotreba vode se smanjuje na najmanji mogući nivo, koriste se energetski efikasne tehnologije za smanjenje uticaja na životnu sredinu, izbegava se ili minimizira uticaj na važna staništa i žarišta biodiverziteta.

Transparentnost, uz prijavljivanje svakog uticaja na životnu sredinu i društvo i angažovanje nezavisnih revizija kako bi se osigurala odgovornost, jedna je od najvažnijih stavki odgovornog rudarstva.

Vlade, industrijske asocijacije i nevladine organizacije igraju ključnu ulogu u promovisanju i sprovođenju društveno i ekološki odgovornih rudarskih praksi putem propisa, sertifikata i standarda.

Društveno odgovorno rudarenje podrazumeva veoma bezbedne uslove za rad za zaposlene, visoke plate i poštovanje lokalne zajednice koje žive u blizini rudarskog područja.

Ovo poslednje podrazumeva stalni dijalog sa meštanima i ulaganja u lokalne zajednice.

To nije rudarstvo kakvo možete videti u Kongu, Indoneziji ili Kini, ali možete u nordijskim zemljama, kaže za Demostat direktor Instituta za održive metale i minerale Univerziteta u Luvenu Piter Tom Džons.

Džons navodi da su nordijske države, u kojima rudnici bakra, gvožđa ili nikla rade na pravilan način, primer zemalja u kojima je ova paradigma odgovornog rudarstva sveprisutna.

“Ovo se takođe odražava na međunarodnim rang listama, gde su nordijske zemlje u vrhu lige u pogledu ESG kriterijuma (životna sredina, društvo i upravljanje)”, navodi Džons za Demostat.

On kaže da ne treba zaboraviti da je evropsko zakonodavstvo za rudarstvo i tretman otpada strože nego bilo gde u svetu i da su nordijske zemlje primer za to.

Džons, koji predvodi tim od 240 istraživača posvećenih razvoju i implementaciji cirkularnih i nisko-karbonskih rešenja za ekstrakciju, preradu i reciklažu metala ključnih za tranziciju na zelenu i cirkularnu ekonomiju, smatra licemernim to što deo bogatih, evropskih gradjana želi svoje skupe pametne telefone i električne automobile, ali ne i rudnike u svom “dvorištu”.

“Koliko je moralno da više volite da se rudarenje dešava u siromašnim zemljama na globalnom jugu, gde su lokalni ekološki i društveni uslovi i posledice strašni? Onda samo izvozimo našu društvenu i ekološku odgovornost na drugi kraj sveta. Umesto toga, verujem u sindrom “Bolje u mom dvorištu” (Better-in-mi-backyard), što znači da mi preuzimamo odgovornost, rudarimo i rafiniramo metale u evropskim granicama i to radimo na odgovoran, dobar način. To bi trebalo da bude put za Evropu”, navodi Džons.

Šta kažu u Evropskoj uniji?

Srbija, koja nije članica već zemlja kanididat za članstvo u EU, bogata je litijumom, kojeg ima u dolini reke Jadar, a čiju eksploataciju je planirala britansko-australijska kompanija Rio Tinto, ali je zbog protesta meštana i dela javnosti projekat obustavljen.

U Evropskoj komisiji za Demostat navode da je Srbija obdarena značajnim sirovinama, uključujući kritične, poput litijuma, koji je zbog upotrebe u baterijama ključni element za e-mobilnost i tehnologije skladištenja energije.

Njegovo snabdevanje je, međutim, i dalje jako koncentrisano, a njegov ekonomski značaj ga čini kritičnom sirovinom.

Litijum je u predloženom evropskom Zakonu o kritičnim sirovinama kvalifikovan kao strateška sirovina, zbog očekivanog povećanja njegove potražnje i relevantnosti koju ima za strateške primene u zelenim tehnologijama.

Iz EK podsećaju da je zakonodavni paket Srbije za rudarstvo i energetiku usvojen u aprilu 2021. godine, te ističu da su EK i Vlada Srbije 22. septembra ove godine potpisale pisma o namerama o pokretanju rada na strateškom partnerstvu u oblastima kritičnih sirovina i baterija.

Pismo o namerama između Vlade Srbije i EU potpisano je u Njujorku, kada se sa potpredsednikom EK Marošom Šefčivićem sastao i predsednik Aleksandar Vučić. 

Vučić je tada saopštio da je sa potpredsednikom EK razgovarao o ubrzanom pridruživanju Srbije EU, upravljanju sirovinama, energetici i rudarstvu, kao i razvoju novih tehnologija neophodnih za dalji održivi privredni rast i zaštitu životne sredine.

Na konstataciju Demostata da deo javnosti u Srbiji tvrdi da će Rio Tinto otvoriti svoje rudnike u Srbiji, iskoristiti našu zemlju za eksploataciju i ostaviti je devastiranom, te  pitanje da li postoje mehanizmi koji bi sprečili ovakav eventualni scenario, iz Evropske komisije navode da zakonodavstvo EU obezbeđuje najviši nivo zaštite životne sredine i socijalne zaštite, uključujući rudarske projekte i dodaju:

“Kao zemlja kandidat za članstvo u EU, Srbija je u procesu usklađivanja svog zakonodavstva sa evropskim, uključujući i oblast politike životne sredine”, navode iz EK.

Pored toga, EK sledi strategiju o sigurnoj i održivoj nabavci kritičnih sirovina za podršku dvostrukoj tranziciji, koja podrazumeva promovisanje dodatne vrednosti u zemlji.

Zapravo, EK se zalaže za razvoj kapaciteta za preradu i rafinaciju na istom mestu gde se nalaze i resursi, kao i u EU.

“Ovo bi bilo od ključnog značaja za stvaranje lokalnih održivih ekosistema čiste tehnologije i nulte emisije ugljen-dioksida”, navode iz EK.

EK je u martu objavila predlog Zakona o kritičnim sirovinama, čiji je cilj da se smanji trenutna zavisnost od uvoza kritičnih sirovina, posebno iz Kine, te dostigne planirana neto nula emisija gasova staklene bašte do 2050. godine. 

Pod “kritičnim sirovinama” smatraju se pre svega retki metali neophodni za različite savremene zelene tehnologije, među koje spada i litijum, a predvidjeno je da se kopaju i preradjuju u Evropi.

Iz EK za Demostat navode da EU ima veoma snažan zakonodavni okvir koji obezbeđuje da vađenje i prerada sirovina budu u skladu sa ekološki i društveno zdravim uslovima i direktivama o zaštiti životne sredine.

Kako navode, EK je sa relevantnim stranama razvila i smernice za rudarenje u zaštićenim područjima u mreži “Natura 2000”, kako bi se minerali ekstraktovali uz očuvanje prirode.

Uspostavljena su pravila koja podrazumevaju učešće javnosti i obezbeđuju pravo na informisanje i kada je reč o pitanjima životne sredine.

Kako navode iz EK za Demostat, nacionalne vlade su odgovorne za glavne administrativne odluke i dozvole koje se odnose na rudarske aktivnosti, obezbeđujući usklađenost sa svim pravnim tekovinama EU, uključujući Procenu uticaja na životnu sredinu, direktive o staništima i pticama…

Iz EK poručuju da rudarska industrija u EU doprinosi kružnoj ekonomiji i kao primer navode topionicu Ronnskar u severnoj Švedskoj, koja je jedna od najvećih svetskih kompanija za reciklažu metala od elektronskih materijala, što omogućava švedskoj multinacionalnoj kompaniji za metal i rudarstvo, Boliden, da ponudi bakarnu katodu koja potiče od 100 posto recikliranog materijala potrebnog za održivo društvo.

Mogu li se kritične sirovine eksploatisati na ekološki prihvatljiv način? 

Džons smatra da mogu, uz koncept odgovornog rudarstva.

Kad je reč o litijumu, istraživači Francuskog geološkog zavoda identifikovali su 27 ležišta tvrdih stena u Evropi, uključujući i ležište Jadar u Srbiji, medjutim, danas nijedno od ovih ležišta nije pretvoreno u aktivne rudnike, iako se na mnogim projektima radi.

“Koliko sam razumeo, australijska kompanija Rio Tinto je takođe voljna da eksploatiše ovo nalazište i želi da počne da vadi i prerađuje litijum u Srbiji. Moj savet bi bio da pristanete, ali ako se uverite da uslovi odražavaju pristup odgovornog rudarenja”, naveo je Džons.

Za druge kritične metale postoji mnogo mogućih opcija širom Evrope, između ostalog, visokokvalitetna ležišta se nalaze u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj.

“Kada bismo otvorili samo nekoliko njih, već bismo mogli da obezbedimo lavovski deo evropskih potreba”, navodi on i dodaje da, slično tome, postoji mnogo opcija za nove rudnike bakra i nikla/kobalta u Evropi.

Region Balkana je prilično bogat, na primer, nalazištima nikl-laterita koja bi se mogla eksploatisati.

“Pitanje je da li će Zakon o kritičnim sirovinama, u kojem strateški projekti treba da dobiju bržu proceduru dobijanja dozvole, odnosno dve godine, zaista dovesti do otvaranja novih rudnika u narednih 10 godina. Ako želimo da smanjimo našu opasnu zavisnost od Kine, onda ćemo morati da počnemo da eksploatišemo neke od naših domaćih resursa. To se podrazumeva”, ističe Džons.

Govoreći o recikliranju kritičnih sirovina, Džons ističe da se ne može reciklirati ono što još nije dostupno za reciklažu, što posebno važi za litijum, nikl i kobalt, koji su sadržani u litijum-jonskim baterijama ili retke metale prisutne u motorima sa trajnim magnetima.

On navodi da će tek od 2035. ili 2040. godine postojati dovoljne količine metala za recikliranje, dok se u međuvremenu za nove metale, kao što su, na primer, litijum i kobalt, moraju obezbediti dovoljne količine rudarenjem. 

Podseća da je međunarodna agencija za energetiku izračunala da bi do 2040. reciklirane količine bakra, litijuma, nikla i kobalta iz istrošenih baterija mogle smanjiti kombinovane potrebe primarnog snabdevanja ovim mineralima za samo 10 odsto.

Posle 2040. godine doprinos reciklaže će se ubrzano povećavati. Jasno je da kada ovi metali budu u procesu, moraju biti zadržani i reciklirani u Evropi, kako bi se Evropa postepeno potpuno prebacila ka kružnoj ekonomiji.

“Ali i dalje će proći više od 20 do 25 godina pre nego što budemo u toj fazi, gde primarno rudarenje više nije potrebno”, zaključio je Džouns.

Iskustvo iz Portugala 

Sa više od 60.000 tona poznatih rezervi litijuma, Portugal se smatra jednom od centralnih država u naporima Evropske unije da obezbedi veći deo lanca vrednosti za proizvodnju baterija i tako smanji oslanjanje na uvoz.

Portugalska agencija za zaštitu životne sredine nedavno je dala odobrenje lokalnoj kompaniji Lusorecursos da vadi litijum za baterije, a rudnik bi trebalo da počne proizvodnju do kraja 2027. godine. Prethodno je londonska kompanija Savannah Resources dobila zeleno svetlo za površinski kop Barozo.

Međutim, Portugalci nisu sa odobravanjem gledali na lov na litijum, smatrajući da će im uništiti životnu sredinu. Oni su se tako pridružili velikom broju građana Evrope koji ne žele iskopavanja i pretrage “u svom dvorištu”.

Predsednica Borda direktora Nacionalne laboratorije za energiju i geologiju u Portugalu, Teresa Ponk de Leao, kaže za Demostat da je važno uspostaviti ravnotežu između rešavanja legitimnih briga zajednica i potrebe za razvojem.

Ona navodi da je važno imati transparentnu komunikaciju sa svim stranama i njihovo uključivanje u procese donošenja odluka, kako bi se promovisao održiviji i inkluzivniji razvoj.

Upitana kakav je odgovor na zabrinutost građana zbog eksploatacije metala koji su ključni za klimatsku neutralnost, te koliko su, prema iskustvu Portugala, stroge procedure za dobijanje rudarskih dozvola u Evropi, Teresa Ponk de Leao odgovara da institucije i naučne zajednice u Evropi, ali i pri Ujedinjenim nacijama, posvećuju mnogo napora da se implementiraju transparentne, pouzdane i standardizovane akcije, koje bi osigurale stanovništvu da će biti nadoknađeno za svaku štetu ukoliko do nje dođe, kako bi se postiglo opšte dobro.

Ona ističe da svi rudnici u Portugalu moraju poštovati pravila koja osigurati da lokalna zajednica bude bezbedna. 

Na pitanje kako komunicirati sa zajednicama koje se protive otvaranju rudnika, odgovara:

“Objašnjavanje, objašnjavanje, objašnjavanje na objektivan i proverljiv način. Prirodni resursi pripadaju svim pojedincima, ali se moraju sakupljati tako da postoji nadoknada za one koji trpe privremene uticaje”.

Supported byspot_img
Supported byspot_img
Supported byspot_img

Najnovije vesti

Povezani članci

Skladištenje energije kao čista alternativa regionima sa intenzivnim ugljenikom

Skladištenje energije je posebno važno za regione sa intenzivnim upotrebom uglja i emisijom ugljenika, jer pruža čistiju alternativu tradicionalnim termoelektranama na fosilna goriva. Kako se fosilna goriva postepeno gase, javlja se  potreba za alternativnim metodama. Skladištenje energije može da...

Komparativna analiza tehnologija baterija za skladištenje energije

Baterije igraju ključnu ulogu u obezbeđivanju kratkoročne fleksibilnosti energetskog sistema, nudeći prednosti kao što su geografska fleksibilnost i fleksibilnost veličine. Za razliku od nekih drugih sistema za skladištenje, kao što je pumpna hidroakumulacija, baterije ne zahtevaju specifične uslove, što...

Uloga obnovljivog vodonika u skladištenju energije i dekarbonizaciji

Obnovljiva električna energija se može efikasno skladištiti pretvaranjem u obnovljivi vodonik ili amonijak kroz proces elektrolize. Ova goriva se mogu direktno koristiti u različitim sektorima krajnje upotrebe ili skladištiti za kasniju konverziju nazad u električnu energiju. Kada se proizvodi...
error: Content is protected !!