Kako se Evropska unija približava ciljevima dekarbonizacije do 2050. godine, lanac snabdevanja kritičnim sirovinama postaje industrijski prioritet, ali i regulatorno osetljivo polje. Kritične sirovine poput litijuma, nikla, kobalta i grafita ključne su za tehnologije povezane s vetrom, solarnim panelima i akumulatorima za električna vozila. Istovremeno, očekuje se da će nestašice u narednoj deceniji dodatno pojačati pritisak na proizvodnju i preradu. U tom kontekstu, radna bezbednost i upravljanje hemijskim rizicima ulaze u centar rasprave o tome kako se “zeleni” industrijski rast sprovodi.
Jedan od primera koji se vezuje za industrijsku ekspanziju je pogon SK Innovations (SKI) za baterije u Komáromu u Mađarskoj, otvoren tokom 2020. godine. Operater “Anton” (ime nije stvarno) navodi da je nakon početnog perioda lakšeg rada napustio kompaniju u roku od šest meseci, nakon testa urina koji je pokazao nivo nikla tri puta iznad bezbednosnih granica. Akumulacija nikla povezuje se sa oboljenjima poput fibroze pluća, bolesti bubrega i kardiovaskularnih problema, kao i sa povećanom učestalošću karcinoma nosa i pluća kod izloženih radnika. U njegovom iskazu naglašava se i porodični motiv da se rizik ne prenosi na budućnost.
Industrijska logika iza širenja kapaciteta oslanja se na pretpostavku da će domaća proizvodnja smanjiti zavisnost od trećih zemalja. Predloženi Critical Raw Materials Act predviđa da do 2030. godine 10% ekstrakcije kritičnih sirovina bude realizovano u EU, 40% prerade i 15% reciklaže. Cilj je da se ublaži oslanjanje na dobavljače sa slabijim evidencijama o ljudskim pravima i zaštiti životne sredine. Za operativne planove kompanija to znači ubrzano projektovanje novih pogona i brže procedure za infrastrukturu u rudarstvu i preradi.
Mađarska se u tom scenariju izdvaja zbog očekivanog rasta proizvodnje baterija. Do 2031. godine očekuje se da će Mađarska biti druga najveća proizvođačica baterija za vozila, uz istovremeno pozicioniranje kao najvećeg proizvođača “tier 1” baterija koje mogu biti korišćene u Evropi. Benchmark Mineral Intelligence (BMI) navodi da je deo prednosti povezan sa nižim troškovima rada i zemljišta u odnosu na zapadnu Evropu. Ovakva struktura troškova utiče na tempo izgradnje fabrika i na način organizovanja radnih procesa.
Paralelno s rastom proizvodnje, zdravstveni troškovi povezani s revolucijom električnih vozila još nisu precizno kvantifikovani. Evropska agencija za životnu sredinu navodi da Evropa čini 23% novih slučajeva raka u svetu, dok ima oko 6% svetske populacije, delom zbog hronične izloženosti određenim farmaceutskim supstancama, zagađivačima i drugim karcinogenima iz radnog i životnog okruženja. U isto vreme, pojavljuju se indikacije da Evropska komisija pod pritiskom industrije odstupa od planova zabrane pojedinih opasnih hemikalija. Planovi strožeg regulisanja supstanci poput litijuma mogli bi biti predmet ponovnog razmatranja.
U Mađarskoj je zabeležen i primer industrijskog konflikta vezanog za uslove rada u lancu baterija. BMI navodi da je mađarska vlada dodelila SKI subvenciju od 209 miliona evra za izgradnju još jedne fabrike baterija u Iváncsa-u. Prema izveštajima, oko 300 radnika koji nisu dobili zaštitnu opremu stupilo je u štrajk u junu 2023. godine nakon izbijanja simptoma poput povraćanja, dijareje i osipa; deo medijskih navoda pominje “divlji” karakter akcije, dok drugi razlozi uključuju neisplaćene zarade. U sindikalnim interpretacijama problem se opisuje kao teško dokaziv kada su uzroci posledica mešavina više kritičnih sirovina i hemikalija.
Iz perspektive sindikata, pitanje nije samo dostupnost opreme već i postojanje jasnih ograničenja izloženosti po supstancama. Glen Mpufane, rudarski direktor IndustriAll Global Union-a, navodi da nije uspostavljen occupational exposure limit za litijum osim postojećih bezbednih radnih praksi, te da isto važi za kobalt. Dodaje se da bi zbog latentne izloženosti toksičnosti i rizika od karcinoma posledice mogle postati vidljive kasnije, analogno problemima kakvi su zabeleženi kod silikoze i karcinoma “black lung” u rudnicima uglja. Takav vremenski razmak otežava povezivanje uzroka i posledica na nivou pojedinačnih slučajeva.
U Komáromu se kao operativni problem ističe prisustvo prašine bogate metalnim česticama u fabrici baterija. Anton opisuje da su nikl, kobalt i mangan akumulirani u “gustom sloju prašine” koji se taložio po prostoru postrojenja. Navodi da su radnici znali za problem jer su morali stalno čistiti prostor i koristiti usisivače na elektronskim uređajima, dok su tokom perioda pandemije dobijali samo kovid maske i gumene rukavice. On takođe tvrdi da je znao osobu čiji su nivoi nikla bili pet puta viši od normalnih, uz tvrdnju da mađarski sistem ne reaguje adekvatno na pojedinačne smrtne ishode.
Posebna tema odnosi se na hemikalije koje se koriste u procesima proizvodnje baterija i način na koji su predstavljene radnicima tokom obuke. Tokom bezbednosnog treninga u Komáromu Anton navodi da je pitao predstavnika zdravlja kompanije o bezbednosti jedne od supstanci: N-Methyl-2-Pyrrolidone (NMP). Prema njegovom sećanju odgovor je bio da supstanca nije opasna čak ni pri ingestiji bez posledica; međutim NMP je sumnjiv kao reprotoksična supstanca i dodata je listi ograničenih supstanci dve godine pre toga prema okviru EU regulative. SKI nije odgovorio na zahtev za komentar.
Rast CRM sektora u Mađarskoj dodatno se dovodi u vezu sa slabostima inspekcijskog nadzora nad uslovima rada. Sindikati očekuju skok zaposlenosti iz oko 7.000 radnika na potencijalno do 40.000 tokom jedne decenije, ali ukazuju na nedostatak regulatorne primene: procena sindikata je da bi bilo potrebno 160 godina sadašnjem telu zaduženom za inspekciju zdravlja i bezbednosti da obiđe svaku kompaniju. Balázs Babel iz mađarskog sindikata metalaca Vasas poručuje da su potrebnija bolja zaštita radnika, ventilacija i kompletna zaštitna oprema kada postoji sumnja na izloženost opasnim materijalima.
Širenje gigafabrika nije ograničeno samo na Mađarsku već zahvata više evropskih država kroz paralelne investicione cikluse. Međunarodna agencija za energiju (IEA) procenjuje rast potražnje: kobalt i neodim do 150%, bakar i nikl između 50% i 70%, dok grafit i litijum mogu porasti između 600% i 700% do ciljeva neto nula emisija do 2050. godine. Za baterije IEA navodi očekivanje da će Nemačka postati najveći proizvođač u Evropi, a zatim Mađarska, Poljska, Francuska i Švedska.
U Švedskoj IF Metall ukazuje na ubrzanje gradnje pogona uz potencijalni pritisak na organizaciju rada. Predstavnik sindikata Peter Froven navodi da trenutno gigafabrike zapošljavaju nekoliko hiljada radnika, ali da bi do 2030. broj zaposlenih mogao biti višestruko veći, čak deset puta. On izražava zabrinutost da tempo izgradnje može dovesti do “sagorevanja” radne snage zbog kombinovanja faza proizvodnje sa prekidima rada i istovremenim učenjem novih procesa bezbednoće tokom kratkih rokova isporuke.
Operativni izazovi povezani s čistoćom prostora dodatno komplikuju upravljanje rizicima pri gradnji paralelno s instalacijama proizvodnje baterija. Froven opisuje potrebu za prostorom potpuno oslobođenim prašine pri izradi baterija te tvrdi da istovremena gradnja objekta oko takvog prostora može dovesti do propuštanja prašine koja ulazi u baterije usled promašenih rokova ili curenja materijala tokom građevinskih aktivnosti. Navode se incidenti poput hemijskih curenja, posekotina koje su ocenjene kao ozbiljne kao i hemijskih opekotina kože; pominje se i slučaj kada su radnici bili prskani hemijskom suspenzijom korišćenom za punjenje baterija pri čemu je bilo teško identifikovati koje supstance su bile prisutne.
Takvi događaji pojačavaju zahteve za strožiji regulatorni nadzor nad supstancama korišćenim u lancu kritičnih sirovina. Iako EU postavlja occupational exposure limits, države članice ih prenose kroz nacionalne propise uz različit nivo primene prema sindikalnim ocenjivanjima. Sophie Grenade iz IndustriAll-a ističe značaj sporazuma socijalnih partnera poput Nepsi programa usmerenog na smanjenje izloženosti silici; program je delimično finansiran sredstvima EU-a i smatra se dopunom obavezujućih graničnih vrednosti izloženosti.
S druge strane, organizacije civilnog društva dovode u pitanje ravnotežu uticaja između industrije i regulatornog okvira. Friend of the Earth Europe navodi podatke o lobiranju industrije koja troši oko 21 milion evra godišnje u Briselu te drži prosječno dve sastanke nedeljno sa evropskim kreatorima politika od 2014. godine; argument je da to može povlačiti pravnu zaštitu ka slabijem standardu za radnike i javnost. U takvom sporu fokus ostaje na tome kako zakonodavni tekst prevodi rizike u merljive obaveze nadzora.
Pitanje klasifikacije litijuma dodatno zaoštrava raspravu o tome kako će EU tretirati reprotoksične rizike tokom ubrzanog širenja EV industrije. Evropska agencija za hemikalije (ECHA) preporučila je klasifikaciju litijuma kao reprotoksične supstance što bi trebalo da aktivira jače regulatorne zaštite za zaposlene; međutim ostaje neizvesno hoće li Komisija preglasati tu preporuku zbog potrebe “glatkog” širenja tržišta električnih vozila pod političkim pritiskom profitabilnosti proizvodnje. Komisija traži dodatnu javnu konsultaciju o toj temi te nije dala informacije o vremenskom okviru niti o osnovama mogućeg preglasavanja ECHA-e.
Nadležni zvaničnik EU-a koji nije želeo identifikaciju naveo je stav o posvećenosti zaštiti ljudskog zdravlja i životne sredine kroz pristup rešavanju zagađenja iz svih izvora te prelasku ka okruženju bez toksičnosti; istaknuto je da Critical Raw Materials Act uvodi okvir kojim bi trebalo osigurati procenu ekoloških zabrinutosti. Istovremeno, ECHA je označila nikl i kobalt kao sumnjive reprotoksične supstance ili karcinogene prema dostupnim oznakama agencije; Vasas naglašava da zakoni nisu dovoljni bez sprovođenja propisa kroz nadzor.
Kritični aspekt politike dozvola odnosi se na to kako CRM Act ubrzava administrativne procedure za rudarenje, preradu, rafinisanje i reciklažu infrastrukture koja može dobiti status “prevladavajućeg javnog interesa”. Ekološki aktivisti ukazuju na to da zdravstveni troškovi rudarstva uglja mogu biti veći od onih povezanih sa supstancama poput litijuma po redu veličine; međutim razlika se pripisuje različitoj skali sektora kao i dostupnosti podataka o uticajima po supstancama kroz vreme trajanja eksploatacije.
Evropske rezerve kritičnih sirovina postoje ali su znatno manje od rezervi uglja koje dominiraju energetskim bilansima regiona: procenjuje se oko 79 milijardi metričkih tona rezervi uglja naspram približno 1,3 miliona tona rezervi kobalta koncentrisanih uglavnom na Balkanu i u Turskoj. Za litijum se procenjuje oko 7% svetskih rezervi od ukupno oko 98 miliona tona, uz zemlje poput Portugala, Češke Republike i Nemačke kao relevantne lokacije; grafit ima značajne depozite u Skandinaviji dok je proizvodnja nikla zabeležila obim od 243.000 tona tokom 2021. godine.
Tehnologije eksploatacije variraju po materijalima pa time utiču na tipove rizika koji prate proizvodnju: litijum može biti eksploatisan površinskim kopovima ili crpljenjem iz podzemnih geotermalnih izvora kroz slanu tečnost koja zahteva tretman radi izdvajanja metala. Grenade ističe da rudarstvo ostaje među najopasnijim zanimanjima globalno uz česte teške nesreće kao i hronične bolesti koje nastaju kroz dugotrajnu ekspoziciju; pominje se potreba za snažnim merama zaštite radnika zbog specifičnih svojstava materijala poput korozivnosti litijuma koja nosi rizik eksplozija te reprotoksičnosti kobalta koja može povećati rizik od karcinoma.
Pored industrijskih pogona baterija, društvena prihvatljivost projekata ostaje ključna varijabla pri širenju CRM kapaciteta širom regiona Zapadnog Balkana Evrope. Rio Tinto planirao je rudnik litijuma vredan 2,2 milijarde evra u Srbiji koji je otkazan 2022. godine nakon masovnih protesta lokalnog stanovništva zbog zabrinutosti oko zagađenja životne sredine i kontaminacije vode; istovremeno medijski navodi vezivali su taj projekat sa potencijalom snabdevanja oko 90% evropskih potreba za litijumom prema tadašnjim procenama dostupnim javnosti.
Protestni talasi beleže se paralelno iu drugim državama članicama ili kandidatkinjama: zajednice u Portugalu pokrenule su novi protestni kamp u avgustu 2023. protiv onoga što bi bio najveći otvoreni kop litijuma u Boticas-u širom evropskog portfolija CRM projekata tog tipa. U takvim situacijama regulatorni okvir dozvola dobija dodatnu težinu jer administrativni ubrzani postupci mogu naići na otpor ako lokalni uticaji nisu dovoljno adresirani kroz procedure procene uticaja ili mehanizme kontrole rizika.
Cecilia Mattea iz Transport and Environment navodi da su evropski zakoni o rudarstvu zastareli te zahteva reforme: kao primer navodi situaciju gde bi deponovanje jalovine moglo biti bliže lokalnoj zajednici nego što bi bio slučaj u poređenjima sa praksama drugih zemalja poput Kine ili Brazila; argument ide ka potrebi revizije standarda udaljenosti jalovišta od naselja radi zaštite zajednica tokom rada rudnika.
Sindikati upozoravaju da zanemarivanje prava radnika može oslabiti društvenu podršku klimatskim politikama koje zavise od “socijalnih većina”. Marc Botenga iz Evropskog parlamenta (Grupa Levica) tvrdi da napadi na prava radnika smanjuju podršku Green Dealu posebno kada postoje realne zabrinutosti oko zdravlja pri radu ili kada zajednice imaju konkretne probleme s vodom za piće; Cornelia Ernst dodaje da Green Deal zahteva poboljšanje uslova života i rada kako bi održao političku podršku kroz socijalnu dimenziju tranzicije.
U završnom delu rasprave ostaje pitanje kako će EU uskladiti ubrzanje CRM industrije sa obavezujućim standardima zaštite zdravlja pri radu kroz celokupni lanac vrednosti: od ekstrakcije preko prerade do reciklaže baterijskih materijala zasnovano na klasifikacijama opasnosti koje daje ECHA te implementaciji graničnih vrednosti kroz nacionalne mehanizme inspekcije.
