Romanija je okončala višegodišnji međunarodni spor sa kanadskom kompanijom Gabriel Resources, nakon odluke arbitražnog tribunala u okviru mehanizma za investicione sporove. Presuda je, prema informacijama iz zemlje, naložila Gabriel Resources da nadoknadi pravne troškove koje je snosila rumunska država u postupku pokrenutom 2015. godine. Odluka je donesena u petak, a nadležnost je vezana za International Centre for Settlement of Investment Disputes sa sedištem u Vašingtonu.
Gabriel Resources je tražio 4,4 milijarde američkih dolara (četiri milijarde evra) od rumunske države, pri čemu je država imala 20% udela u rudarskom projektu u Roșia Montană. Projekt se nalazio u planinskom području zapadnog dela Rumunije i bio je povezan sa eksploatacijom zlata i srebra. Spor se odnosio na planove koji nikada nisu realizovani, ali su imali dug rok razmatranja i formalno odobrenje iz ranijeg perioda.
Rumunska vlada povukla je podršku projektu 2014. godine, što je postalo ključna tačka u kasnijem arbitražnom postupku. U obrazloženju odluke navodi se da bi bilo nepravično da građani snose troškove koje bi eventualni gubitak države mogao da prouzrokuje. Premijer Marcel Ciolacu izjavio je da zahvaljuje timu pravnika koji su zastupali Rumuniju.
Presuda dolazi oko 25 godina nakon što je Gabriel Resources stekao koncesiona prava za projekat. Planirana eksploatacija bila je zamišljena na period od 16 godina, uz tehnološki pristup koji bi uključivao velike zahvate u prostoru. Razvoj projekta bio je predmet intenzivnih rasprava zbog ekoloških i društvenih posledica koje su aktivisti i deo javnosti povezivali sa planiranom metodom obrade.
Prema navodima iz rumunskih informacija o projektu, planirano je uklanjanje vrhova četiri planine i raseljavanje stotina porodica. Uz to, predviđeno je formiranje deponije otpadnih materijala u vidu „jezera otpada“ koje bi sadržalo cijanid, toksičnu hemikaliju korišćenu u procesu dobijanja zlata. Takav opis tehničkog koncepta bio je centralan u argumentima protiv projekta tokom godina pre formalnog povlačenja podrške.
Otpor projektu prerastao je u široko organizovane proteste 2013. godine, kada su demonstracije privukle desetine hiljada ljudi na ulice Rumunije. Ekološke i građanske organizacije bile su među ključnim akterima koji su oblikovali javni pritisak tokom tadašnjeg perioda odlučivanja. Gabriel Resources je, s druge strane, navodio da bi projekat obezbedio radna mesta u regionu gde su mogućnosti zapošljavanja ograničene.
Za korporativne i finansijske učesnike tržišta kritičnih sirovina ovaj slučaj ima operativnu i pravno-regulatornu dimenziju, jer pokazuje kako investicione arbitraže mogu završiti obavezom nadoknade troškova države kada se spor vodi kroz međunarodne mehanizme. U konkretnom slučaju, fokus nije na proizvodnim kapacitetima koji nisu ostvareni, već na posledicama povlačenja podrške i na troškovima nastalim tokom arbitražnog postupka. Odluka takođe ostaje relevantna za procenu rizika projekata koji zavise od stabilnosti regulatornog okvira i političke podrške.
Rumunski premijer Ciolacu istakao je da bi teret visokih troškova gubitka bio nepravedan prema građanima, dok se presuda tumači kao potvrda pozicije države u sporu pokrenutom 2015. godine. Gabriel Resources dobio je nalog da plati pravne troškove nastale tokom arbitraže, dok su zahtevi kompanije za naknadu štete ostali bez ishoda kako ga je tražila tužba. Time se zatvara jedan od najdugovečnijih investicionih sporova povezanih sa projektom zlata i srebra u Roșia Montană.
Projekt koncesionih prava stečen pre više od dve decenije i planiranog trajanja od 16 godina ostao je nerealizovan nakon povlačenja podrške 2014. godine. Odluka tribunala iz Vašingtona dodatno definiše finansijske posledice po kompaniju koja je inicirala arbitražu. U narednom periodu, ovaj ishod će se pratiti kao referentna tačka za slične investicione sporove u regionu Jugoistočne Evrope.
