Evropska energetska tranzicija dobila je dodatni regulatorni okvir nakon ruske invazije na Ukrajinu, kada je EU ubrzala napore da smanji oslanjanje na ruski gas. U tom kontekstu uvedena je politika REPower EU, nadovezana na Green Deal, uz fokus na investicije u obnovljive izvore energije kroz Green Industrial Action Plan. Jedan od ključnih elemenata tog paketa je obezbeđivanje stabilnog snabdevanja kritičnim sirovinama potrebnim za tehnologije obnovljivih izvora i prateću infrastrukturu.
Evropski parlament i Savet usvojili su Critical Raw Materials Act (CRMA), koji je stupio na snagu nakon potpisivanja 11. aprila. Zakon uspostavlja okvir za obezbeđivanje održive i raznovrsne ponude kritičnih sirovina, uz precizno definisanje strateških kategorija. CRMA identifikuje 34 kritične sirovine, od kojih je 17 proglašeno strateškim.
Regulatorni fokus posebno je usmeren na koncentracioni rizik u lancu snabdevanja. CRMA propisuje da najviše 65% godišnje potrošnje tih 17 strateških metala u EU sme dolaziti iz trećih zemalja. Time se postavljaju merila koja treba da ojačaju otpornost evropskih lanaca vrednosti u uslovima geopolitičkih poremećaja.
Da bi se ostvario cilj od 10% lokalne eksploatacije, zakon uvodi ubrzani proces izdavanja dozvola za projekte koji mogu doprineti dostupnosti sirovina. Ideja je da se programerima olakša kretanje kroz nacionalne procedure rudarskih dozvola, uz mehanizam koji treba da skraćuje administrativne rokove. Ubrzanje se zasniva na modelu jedinstvenog nadležnog tela i uključuje efikasne administrativne korake, kao i mehanizam za rešavanje sporova.
U praksi, brzina postupka vezana je za uslove koji se odnose na društvenu komponentu projekata. CRMA eksplicitno naglašava potrebu za snažnim javnim angažovanjem, uključivanjem zajednica i zaštitom prava autohtonih zajednica. To znači da ubrzanje ne treba da bude samo proceduralno, već mora biti praćeno standardima učešća zainteresovanih strana.
Poseban režim predviđen je za strateške projekte, definisane kriterijumima iz CRMA. Takvi projekti dobijaju prioritet u nacionalnim procedurama izdavanja dozvola, uz bržu obradu od strane nadležnih organa. U okviru tog režima, procene se ubrzavaju uz razmatranje uticaja na životnu sredinu i održivosti.
Ubrzane procese prati zahtev za kvalitetom procena i poštovanjem međunarodnih standarda. CRMA stavlja akcenat na značajno angažovanje pogođenih zajednica i usklađenost sa međunarodnim konvencijama o životnoj sredini. Za operatere to utiče na način pripreme dokumentacije i planiranja komunikacije sa lokalnim akterima tokom postupaka.
Pored dozvola, zakon uvodi elemente prostornog planiranja i zoniranja kako bi se olakšalo iskorišćavanje kritičnih mineralnih resursa. Ti koraci su povezani sa strateškim procenama uticaja, koje treba da obezbede da planiranje bude usklađeno sa zahtevima zaštite životne sredine. Na taj način CRMA pokušava da smanji administrativna uska grla koja se javljaju pre samog rudarskog odobravanja.
Ipak, deo javnosti i stručne zajednice ukazao je na rizike koje ubrzani postupci mogu doneti po prava javnosti i standarde zaštite životne sredine. Kritičari navode da fast-tracking može smanjiti prostor za punu participaciju i oslabiti garancije koje se odnose na ekološke zaštitne mere. U takvom okviru, transparentnost i kvalitet procesa angažovanja postaju centralni faktori za kredibilitet sprovođenja zakona.
CRMA se tako pozicionira kao regulatorni odgovor na kombinaciju energetskog pritiska i geopolitičkih izazova, sa ciljem obezbeđivanja održive i raznovrsne ponude kritičnih sirovina za tehnologije obnovljivih izvora. Istovremeno, zakon uvodi merljive ciljeve kroz definisanje strateških metala, ograničenje udela iz trećih zemalja i cilj lokalne eksploatacije od 10%. Ključna operativna posledica leži u tome što ubrzana dozvola postaje vezana za prioritetne projekte, ali i za obaveznu komponentu javnog angažovanja i zaštitu prava zajednica.
