Evropska unija ubrzava regulatorni okvir za obezbeđivanje kritičnih sirovina, u trenutku kada je koncentracija proizvodnje i prerade u ograničenom broju zemalja van EU prepoznata kao ključni rizik za kontinuitet snabdevanja. Kritične sirovine su definisane kroz dva aneksa, pri čemu je ukupno izdvojeno 34 materijala kao strateška, a 17 njih dobija status kritičnih. U okviru priprema za ovu politiku, institucije EU ukazuju na zavisnost industrije od tih materijala i razmatraju potencijalne izvore poput dubokomorskog rudarstva u recitativnim delovima akta.
Usvajanje akta pokazalo je političku hitnost: predlog je predstavljen u martu 2024, a finalizacija je okončana u aprilu 2024. Takav vremenski raspon utiče na to kako se kompanije i države članice pripremaju za nove obaveze i planiranje lanaca vrednosti. Posebno je značajno to što se pristup zasniva na kombinaciji povećanja domaće proizvodnje, jačanja reciklaže i promene strukture nabavke izvan EU.
Prvi stub politike usmeren je na podsticanje eksploatacije unutar država članica. Cilj je da se dođe do udela od 10% ukupne potrošnje kritičnih sirovina u EU koje bi bile proizvedene domaće. U fokusu su i novi istraživački projekti, uz naglasak na potencijalno lakše uslove eksploatacije u kontekstu projekata poput onih u Kiruni, severna Švedska.
Drugi stub odnosi se na reciklažu i kružnost materijala. Akt propisuje povećanje udela recikliranih materijala tako da 25% godišnje potrošnje u EU potiče iz recikliranih tokova. Kao relevantan izvor identifikuju se evropske deponije koje sadrže značajne količine kritičnih sirovina, uz istovremeno smanjenje izvoza otpada koji uključuje vredne sirovine. Države članice treba da razviju mere koje podstiču kružnost ekonomija.
Treći stub predviđa diverzifikaciju izvora snabdevanja i smanjenje zavisnosti od pojedinačnih zemalja van EU. Do 2030. godine cilj je da zavisnost od bilo koje jedne ne-EU zemlje bude ispod 65% za kritične sirovine. Poseban akcenat stavljen je na smanjenje oslanjanja na kineske retke zemlje, što direktno utiče na način ugovaranja nabavki i upravljanje rizicima u lancima snabdevanja.
Regulatorni okvir istovremeno otvara prostor za strateške projekte koji mogu biti locirani u državama članicama ili u trećim zemljama. Takve projekte mogu sprovoditi i vlade i privatni subjekti, a Evropska komisija procenjuje i kvalifikuje projekte prema kriterijumima izvedivosti, održivosti i pouzdanosti snabdevanja. Kvalifikacija kao strateškog projekta može doneti bolji pristup finansiranju, mehanizme za smanjenje rizika i potencijalno pojednostavljene procedure odobravanja.
Za realizaciju projekata predviđeni su i instrumenti finansijske podrške iz postojećih EU fondova. Među navedenim su Just Transition Fund, European Regional Development Fund, Recovery and Resilience Facility, Innovation Fund i InvestEU. Akt takođe priznaje da javna podrška može biti potrebna radi efikasnog sprovođenja projekata duž lanca vrednosti kritičnih sirovina, čak i kada to predstavlja državnu pomoć koja je inače ograničena pravilima tržišne konkurencije.
Operativna dimenzija akta ogleda se u planiranom pojednostavljenju administrativnih koraka za nosioce projekata. Predlog je da promotori projekata komuniciraju sa jednim kontaktom na nivou vlade, čime se adresira problem složenih i dugotrajnih procedura odobravanja u sektoru. Za industriju to znači drugačiji model interakcije sa institucijama tokom faza planiranja, dozvola i implementacije.
Pored mogućnosti, akt uvodi i obaveze za kompanije koje koriste ili prerađuju kritične sirovine. Države članice treba do 24. maja 2025 da identifikuju velike kompanije koje koriste strateške sirovine za proizvodnju različitih visokotehnoloških i industrijskih proizvoda. U tom spektru navedene su baterije za skladištenje energije, oprema povezana sa vodonikom, uređaji za obnovljive izvore energije i napredna elektronika.
Identifikovane kompanije moraju da sprovode procene rizika svake tri godine. Obaveza uključuje mapiranje lanaca snabdevanja i analizu ranjivosti na prekide u snabdevanju kritičnim sirovinama. Ukoliko se utvrde značajni rizici, kompanije treba da preduzmu mere ublažavanja, uključujući diverzifikaciju izvora sirovina.
Usklađivanje sa drugim evropskim propisima dodatno opterećuje postojeće zahteve iz oblasti održivosti i upravljanja rizicima. Obaveze upravljanja rizikom iz ovog akta nadovezuju se na izveštavanje i procene rizika koje već traže Corporate Sustainability Due Diligence Directive (CS3D) i Corporate Sustainability Reporting Directive (CSRD), koje se fokusiraju na ljudska prava i ekološke rizike. Time se zahteva da kompanije obezbede da su lanci snabdevanja istovremeno održivi i bezbedni.
Promene dolaze u okolnostima kada su stabilni lanci snabdevanja iz ranijih perioda sve češće pod pritiskom geopolitičkih tenzija i ograničenja resursa van kontrole pojedinih učesnika u industriji. Akt predstavlja pokušaj da se stvori regulatorno okruženje koje podržava razvoj novih lanaca snabdevanja uz paralelno jačanje reciklaže. Istovremeno uvodi nove odgovornosti velikim kompanijama da sistematski obezbede sigurnost svojih lanaca nabavke kritičnih sirovina.
